PRINC Nikola i njegov sin Boris danas su jedini potomci dinastije Petrović po muškoj liniji, koja se u Crnoj Gori po tradiciji, a i po zakonu o dinastiji koji se priprema, poštuje kada se određuje legitimnost i priznanje nasledstva, u smislu titula i kada je reč o imovini kraljevske kuće.

Grobovi njihovih predaka i članova porodice koja je vekovima vladala Crne Gore razasuti su širom Evrope. U međuvremenu su, 1989. godine, na Cetinju sahranjeni samo kralj Nikola, kraljica Milena i princeze Ksenija i Vjera, čiji zemni ostaci su, prethodno, počivali u Sanremu.

Tada, za vreme spektakularne sahrane i vraćanja dela duga kraljevskoj porodici, dogovoreno je i da se na dvorsko groblje, pored Cetinjskog manastira, prenesu i zemni ostaci princa Mihaila Petrovića, unuka kralja Nikole, specifične i sjajne ličnosti o kojoj se, nažalost, do ovih dana nije mnogo znalo.


ŠIROM SVETA

DOK Mihailo počiva na groblju u Parizu, njegova braća Danilo i Mirko život su završili u Beču, gde su, na srpskom delu Centralnog groblja i sahranjeni. Njihovi grobovi obnovljeni su 2003. godine, zahvaljujući dijaspori. Grob četvrtog sina kralja Nikole, princa Petra, nalazi se u Francuskoj. I pet kćeri crnogorskog kralja sahranjeno je u tuđini: Milica u Egiptu, Anastazija i Jelena (Savojska, italijanska kraljica) u Francuskoj, Marija u Rusiji, Ana u Švajcarskoj...

 


- Kada sam 1989. godine, u svojstvu direktnog naslednika kralja Nikole, dao dozvolu za prenos posmrtnih ostataka kralja i kraljice Milene i njihovih kćerki Vjere i Ksenije, izričito sam tražio da se prenesu i posmrtni ostaci mog oca Mihaila - svedoči o tom dogovoru princ Nikola Petrović. - Vlada Crne Gore tog doba dala je obećanje da će to brzo biti urađeno, ali se ništa nije pokrenulo na tu temu.

Princ Mihailo umro je 1986. godine, kao usamljen i siromašan čovek. Sahranjen je na srpskoj parceli jednog gradskog groblja u Parizu.

Njegov sin Nikola danas priznaje da o tom grobu nije vođeno mnogo računa, jer je u međuvremenu, na Cetinju, za Mihaila izgrađena grobnica. U vreme izgradnje tog spomenika, međutim, francuske vlasti zbog zakonskih prepreka - protoka malo vremena od smrti - nisu dale saglasnost o iskopovanju i prenošenju njegovih posmrtnih ostataka u Crnu Goru.

Bilo je dogovoreno da se prenese na Cetinje u maju 1990, na slavu Petrovića. Ali, kasnije su, izgleda, svi zaboravili na ovu obavezu. Grobnicu princu Mihailu u Dvorskoj crkvi na Cetinju, praznu, danas obilaze samo slučajni znatiželjnici i turisti.

- U iščekivanju realizacije odluke o prenošenju posmrtnih ostataka moga oca, priznajem da se nisam okupirao oko njegovog groba u Parizu. Čini mi se da sam, nesvesno, hteo na taj način da pokažem da je mom ocu mesto u Crnoj Gori, a ne u Francuskoj, zemlji koja je bila simbol izgnanstva, progona i za njega bolnog i teškog života - kazao je na tu temu Mihailov sin Nikola.

Princ Nikola svedoči i da je Mihailo uvek sa sobom nosio vrećicu sa zemljom iz Crne Gore. Kada je umro, ostavljajući, prethodno, amanet da želi da počiva na Cetinju, ta zemlja je razasuta po njegovom kovčegu.

- Danas, posle svih ovih godina iščekivanja i posebno smrti Frans, moje supruge, odlučio sam da prenesem i kosti mojeg oca u grobnicu na groblju Monparnas u Parizu, gde sam sahranio suprugu - prenele su podgoričke ”Vijesti” reči princa Nikole. - Ta grobnica poslednjeg po tituli crnogorskog kralja i moje supruge Frans, crnogorske princeze, ostaće svedok našeg egzila.

Hoće li zakonom o dinastiji Petrović, koji u septembru treba da se nađe pred poslanicima Skupštine Crne Gore, biti predviđeno i da se ostali članovi kraljevske porodice, decenijama posle smrti, ”vrate” na Cetinje, tek će se videti.

Izvesno je da bi, makar, trebalo poštovati amanet Mihaila Petrovića, osvedočenog patriote, jednog od onih istorijskih likova koji su u istoriji dobili nesrazmerno malo mesto, u odnosu na ono što su za života radili.


SMRT KRALJA

MIHAILO Petrović ostavio je u svojim memoarima sećanja na smrt svog dede, kralja Nikole.

- Bili smo još na školovanju u Istburnu kada je, 1. marta 1921, preminuo naš deda. Prestavio se u osamdesetoj godini, u svojoj vili u Antibu - zapisao je. - Njegova smrt izazvala je u meni duboku žalost. Nekoliko dana docnije, imao sam priliku da, s tužnim i mučnim osećanjem, u engleskim listovima vidim fotografije sa njegove sahrane: na jednom snimku, njegov kovčeg italijanski mornari unose u ratni brod. Po želji njegove kćeri, kraljice Jelene, sahranjen je u Sanremu. Za njim će tamo, dve godine kasnije, otići i naša baka Milena.


SUTRA:

REAGOVANJA NA FELJTON