Žmure pred žrtvama

 PODGORICA - Posle deset godina uspešnog rada jer je utočište pružila za oko dve i po hiljade žrtava nasilja u porodici, jedina sigurna ženska kuća u Podgorici i donedavno jedina u Crnoj Gori je - pred gašenjem. Sredstava za ovo sklonište ima još samo do kraja maja. Da li će žrtve nasilja u Crnoj Gori, pre svega u glavnom gradu, biti prepuštene same sebi, još je neizvesno.
Činjenica je da je Crna Gora jedina zemlja u regionu koja nema budžetsko finansiranje skloništa za žrtve porodičnog nasilja. Inostrani donatori zavrnuli su slavine uz neformalno obrazloženje da država treba da preuzme bar deo odgovornosti, dok, s druge strane, država, ali i glavni grad, i dalje - žmuri. Istina, samo na delima.
Na rečima, dokumentima i promotivnim akcijama, reklo bi se, država brine o žrtvama nasilja u porodici. Crnogorska vlada je 10. decembra prošle godine usvojila deklaraciju kojom je 2010. godinu proglasila godinom borbe protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, dok je krajem prošle godine skupštinski Odbor za rodnu ravnopravnost, u saradnji sa UN, OSCE i Savetom Evrope, organizovao "16 dana aktivizma protiv nasilja u porodoci", a početak je svečano obeležen prijemom u rezidenciji predsednika Filipa Vujanovića. U Crnoj Gori je zakon o zaštiti od nasilja u porodici tek u nacrtu.
- Od države smo za deset godina postojanja i uspešnog rada dobili oko deset hiljada evra za pojedinačne projekte, i to od Skupštine dve hiljade, iz fonda igara na sreću šest hiljada i od glavnog grada blizu hiljadu evra. To je gotovo simbolično, a još tragičnije je što nema naznaka da će država izdvojiti više novca - kaže, za "Novosti", Maja Raičević, projekt-menadžer u SŽK.
Poslednje tri godine, jedan od najvećih donatora bila je Norveška asocijacija žena, a u sigurnoj ženskoj kući su očekivali da će, s vremenom, da pređu pod okrilje države, kao što je slučaj sa sličnim organizacijama u regionu.
Prema rečima Raičevićeve, najveći problem je finansiranje prostora u koji se smeštaju žrtve nasilja.
- Inostrani donatori nerado finansiraju tu vrstu troškova, i mi smo se više puta obraćali gradonačelniku i skupštini glavnog grada, ali bez uspeha. Glavni grad, u kome ima na hiljade praznih stanova, nema dovoljno sluha da bar jedan obezbedi za žrtve nasilja - kaže Raičevićeva. Prema njenim rečima, dovoljan bi bio makar plac, jer inostrani donatori pokazuju volju da sagrade objekat i da ga opreme. Samo da država pomogne.

NEZAINTERESOVANI ZA PROBLEME
Na pitanje da li nespremnost države da finansira sigurnu žensku kuću ima veze sa angažmanom ove NVO u aferi Moldavke S.Č. koja je tresla Crnu Goru do najviših političkih vrhova, Ljiljana Raičević, direktorka SŽK, kaže:
- Mi znamo da je OSCE, odnosno OEBS, planirao da otvori sklonište, i da su tražili novac od nekoliko donatora i projekat od jedne nama prijateljske nevladine organizacije. Šta se desilo sa tim, ne znamo, ali znamo da je čelnica OEBS Paraskeva Badesku bila više naklonjena vladi nego NVO sektoru. S druge strane, imamo odličnu saradnju sa institucijama, policijom, ministarstvima, i dokazali smo da smo ozbiljni i da možemo da se nosimo s problemima koje trpe žene žrtve nasilja. Verujem da je u pitanju nezainteresovanost za probleme žena u Crnoj Gori.

SATISFAKCIJA
Velika nam je satisfakcija što je sigurna ženska kuća za deset godina stekla veliki broj prijatelja, nevladinih organizacija i privatnih firmi, koji nam pružaju podršku i pomoć, a nemoguće ih je sve nabrojati. Nećemo se predati, insistiraćemo da država preuzme odgovornost za žrtve nasilja i na delu - kaže Maja Raičević.