Srbima brane i pravo na ime!

DVOSTRUKI aršini važeće je, izgleda, merilo za narode na Balkanu. Neka osnovna prava i dalje su pusta želja srpske zajednice u pojedinim susednim zemljama, dok njihovi sunarodnici sa naše strane granice imaju sve bolji status. Ako se za Srbe u Srbiji često navodi kako će svi jednog dana završiti ispod šljive, za Srbe u neposrednom okruženju postoji pretnja da će, ako se ovako nastavi, svi stati ispod jednog bonsaija.
Srbi u Bosni i Hercegovini imaju svoj entitet i priznati su kao konstitutivan narod. Sunarodnicima u Hrvatskoj Tuđmanova vlast oduzela je taj status, a zatim ih, većinu, proterala. Kosmetskim Albancima silom je sklepana država (na teritoriji Srbije), Albanci u Preševu, Bujanovcu i Medveđi stalno traže veću autonomiju, a Srbi u Albaniji, dve decenije posle Envera Hodže, još nemaju pravo ni na - sopstveno prezime!
- Asimilacija je bila jaka u poslednjih stotinak godina - za “Novosti” govori Pavlo Brajović, predsednik Udruženja “Morača-Rozafa”, koje okuplja Srbe i Crnogorce u Albaniji. - Počelo je u vreme kralja Zogua, pre Drugog svetskog rata, “udarom” na naše škole. U vreme komunizma, ukinuli su nam i nacionalnost. Tako i u mojim dokumentima piše: “Albanac”. Nametana su nam albanska imena i prezimena.
Tako je Lazarević postao Lazari, a Perović - Pero. Komunizam je pao, a onda je nova vlast pokazala koliko joj je stalo do dela sopstvenih građana:
- Postigli smo dogovor s državom da možemo da promenimo albanizovano ime ili prezime, ali ne i jedno i drugo - kaže Brajović. - Grci i Makedonci danas ovde imaju svoje škole, za razliku od nas. Stalno to tražimo, ali Vlada pošalje predstavnike, koji iz dokumenata, u kojima smo zavedeni kao “Albanci”, ustanove da Srba ovde zapravo i nema...
Jedino što postoji, to su kursevi srpskog jezika u Skadru, koje pohađa stotinak dece. Organizuju se uz pomoć srpskog Ministarstva za dijasporu i Mitropolije crnogorsko-primorske SPC. I to malo, za ove ljude je - veliko.
Srbi-muslimani
- POSLE 73 godine, od 28. februara 2008. ponovo se uči naš jezik u ovoj zemlji! Zato smo taj datum proglasili Danom srpskog jezika u Albaniji - navodi Pavlo Brajović. - Sada želimo da se, za početak u desetak škola, srpski uči kao - strani jezik. Za to već imamo nekakvu saglasnost. Poslali smo Ministarstvu za dijasporu i projekat privatne osnovne škole u Skadru, gde bi trebalo otvoriti i počasni konzulat Srbije.
Srbi su, kako god da je bilo pod komunistima, tada u albanskoj skupštini imali predstavnika, a sada nemaju, pa traže od međunarodnih institucija da se - po ugledu na Srbiju - nacionalnim manjinama olakša ulazak u parlament.
Albanija je specifična jer samo tu postoje Srbi muslimani! Naš sagovornik potvrđuje da se oko tri-četiri hiljade ljudi u području Fjora izjašnjavaju kao - Srbi muhamedanske vere. Bošnjaci su odvojena grupacija, i s njima Srbi dobro sarađuju. Danas je naših sunarodnika u ovoj višepartijskoj zemlji oko 30.000, a od toga je od pet do šest hiljada ljudi pravoslavne vere.
Još je jedan istorijski izuzetak prisutan u Albaniji: Srbi i Crnogorci tamo su ostali - zajedno.
- Srpsko-crnogorska nacionalna manjina priznata je početkom 1995. godine. Nema nas dovoljno da se delimo. Članovi našeg udruženja su i ljudi koji se osećaju isključivo kao Srbi, i oni koji se smatraju Crnogorcima. I Savet Evrope je pristao na našu formulaciju.
Crnogorci, ipak, imaju i sopstveno udruženje - “Alba Montenegro”.
Ostaci ostatakaSEVERNIJE na Jadranu, u Hrvatskoj, Srbi danas ne čine ni pet odsto stanovništva, ima ih jedva oko 200.000. Pre “agresije” za koju su, navodno, sami krivi, bilo ih je - gotovo tri puta više.
- Mirno se živi, nema većih incidenata, ali još se osećamo kao građani drugog reda - kaže za “Novosti” Svetislav Lađarević, predsednik nedavno osnovane Nove srpske stranke. - Još nismo u poziciji da ostvarimo sva svoja prava, iako Hrvatska ima jedan od najpozitivnijih zakona o manjinama. Problemi su, uglavnom, u sprovođenju politike na nižim nivoima: pri zapošljavanju, pri ostvarivanju prava iz radnog odnosa, odlasku u penziju...
U najavljeno “otopljenje” odnosa između Zagreba i Beograda, Srbi iz Hrvatske gledaju kao u novu, probuđenu nadu. Oni još imaju značajnih problema - stanarsko pravo više ne postoji, ali ljudi na osnovu njega imaju pravo na stan, koji potom mogu da otkupe. Ovaj proces, međutim, veoma dugo traje, pa mnogi, nažalost, neće to ni dočekati. Srbi se vraćaju na područja s kojih su izbegli, ali neretko samo da regulišu status svoje imovine, da nešto prodaju.
“Ostaci ostataka” srpskog naroda u Hrvatskoj imaju tri partije. Samostalna demokratska srpska stranka, deo je centralne vlasti u Zagrebu, a tu je i Partija podunavskih Srba, koju predvodi Rade Leskovac.
- Mislim da je dobro što Srbi mogu da biraju. Svakako da za sve ima mesta - smatra Svetislav Lađarević.
Prema hrvatskom zakonodavstvu, srpskoj manjini zagarantovana su tri mesta u Saboru. Sada su svi iz jedne stranke - SDSS. Za dve i po godine, biće novih izbora.
Dvaput izbrisani
SRBI su se u Sloveniji zvanično prvi put pojavili 1530. godine, kada su pred najezdom Turaka na Srbiju došli u predele ispod Žumberačke planine, prešli reku Kupu i naselili Belu Krajinu. Tada je, prema istorijskim podacima, na tlu Slovenije oformljeno sedam srpskih naselja: Bojance, Marin Do, Adlešići, Paunovići, Perudika, Žunika i Vinice. Srbi su tokom vremena otvorili i svoje osnovne škole, a poslednja je ukinuta 1964. godine, pod izgovorom “da nema dovoljno učenika”.
Prema popisu iz 1948. u Sloveniji je živelo 7.048 Srba i 521 Crnogorac. Njihov broj se drastično smanjivao, početkom devedesetih godina u Beloj Krajini registrovano je samo 104 stanovnika Srba, a u Žumberku samo nekoliko desetina! Od 1948. do 1991. godine, međutim, najmanje 35.000 ljudi iz Srbije doselilo se u Sloveniju iz ekonomskih razloga. Ljubljana je, posle osamostaljenja, jednostavno “izbrisala” sa spiska svojih državljana većinu pripadnika drugih jugoslovenskih naroda. Ustavni sud je 1999. naložio njihovo “vraćanje” među državljane Slovenije i povratak građanskih prava. Agonija još traje, a oko 25.000 ljudi, većinom Srba, traži konačno rešavanje statusa. Krajem februara, vlasti su počele, selektivno, da izdaju “izbrisanima” dokumenta o stalnom boravku.
U svemu “naj”
POLOVINOM 18. veka Srbi i ostali Južni Sloveni bili su većinsko stanovništvo u mnogim mađarskim gradovima, a danas su “kap u moru” severnog dela Panonske ravnice - ima ih samo oko 7.500. Naša nacionalna manjina najobrazovaniji je deo populacije Mađarske!
- Srbi u Mađarskoj postoje od kada i mađarska država, moji preci ovde su došli pre oko 400 godina - kaže za “Novosti” dr Milan Stepanov, glavni urednik “Srpskih narodnih novina” iz Budimpešte. - Uvek smo bili dobro organizovana zajednica. Održao nas je školski sistem. Moja deca perfektno govore srpski. To je naša davnašnja strategija - bili smo prilično konzervativni u održavanju srpskih običaja, religije...
U Mađarskoj postoje srpska gimnazija, osnovna škola, vrtić, kao i Srpski radio i polusatna TV emisija “Srpski ekran”. Novine su u sve težoj situaciji, jer se finansiraju iz mađarskog budžeta.
- “Zakidaju” nas svake godine, dok za Mađare van Mađarske uvek ima novca - dodaje Stepanov. - Sa druge strane, Ministarstvo kulture u Beogradu želi da finansira samo projekte, ali ne i novine.
Osim što su u proseku završili više škola i od većinskog naroda, Srbi u Mađarskoj važe za manjinu koja najviše koristi maternji jezik i u kojoj se, nažalost, rađa najmanje dece. Po ovome drugom, veoma su slični svojim zemljacima u Srbiji.

MAKEDONIJA
ASIMILACIJA

SKOPLJE
SPECIJALNO ZA „NOVOSTI“

SRBI u Makedoniji jedini su narod u Evropi koji, zbog višedecenijskog crkvenog raskola, nema slobodu veroispovesti i vlasništva nad svojim hramovima. Prema zvaničnim podacima, u Makedoniji živi oko 36.000 Srba. Trenutno se, međutim, na maternjem jeziku školuje svega - 240 osnovaca. Višedecenijska asimilacija čini svoje, pa svi ostali srpski školarci nastavu prate na “prihvaćenom” - makedonskom jeziku.
Nastava na srpskom organizovana je samo u školama u Starom Nagoričanu, delimično u Tabanovcima na severu zemlje i u Kućevištu na Skopskoj crnoj gori. Prvi put posle šest decenija od osnivanja ustanove i posle dva veka obrazovanja na srpskom u Kumanovu, u tamošnjoj osnovnoj školi “Vuk Karadžić” nastava na našem jeziku je - ugašena. Na skopskom Filološkom fakultetu prošle godine je formirana studijska grupa na srpskom, sa 24 akademca.
- U vladajućoj koaliciji, prvi put smo uspeli da se izborimo za proslavu Svetog Save kao nacionalnog praznika Srba u Makedoniji. “Dobili” smo i vođenje prve državne Agencije za pitanje manjina. Nadamo se i da će stogodišnjica Kumanovske bitke 2012. biti obeležena ispred obnovljenog i kompletno uređenog spomen-kompleksa na Zebrnjaku - kaže Ivan Stoiljković, lider Demokratske partije Srba u Makedoniji. (M. STANČIĆ)

RUMUNIJA
VLAŠKO PITANJE
POJAČANA aktivnost Rumunske pravoslavne crkve i Senata rumunskog parlamenta u poslednje vreme na tlu Timočke Krajine u Srbiji, kako bi naša država priznala Vlahe kao deo rumunske nacionalne manjine, izazvala je i reagovanje Srba u Rumuniji.
Za “Novosti” su svoje mišljenje iskazala dvojica najistaknutijih predstavnika rumunskih Srba - predsednik jedine partije naše manjine Saveza Srba u Rumuniji, prvi i doskorašnji predstavnik Srba u rumunskom parlamentu, Slavomir Gvozdenović i njegov “naslednik” u najvišem zakonodavnom telu posle poslednjih parlamentarnih izbora 2008, profesor fizike na Temišvarskom univerzitetu Dušan Popov (na slici). Njihova zajednička ocena je da srpska manjina, njih nešto više od 22.000 po popisu iz 2002, ima sva prava koja propisuje EU, kao i ostalih 19 nacionalnih manjina u Rumuniji i da - neće da se mešaju u ocenjivanje da li su Vlasi Rumuni... Nas kao organizaciju, kaže, jedino pogađa takav pokušaj pripadnika Vlaha u Timočkoj Krajini “jer, iz nama neobjašnjivih razloga, hoće da ostvare svoja prava u Srbiji, pozivajući se na prava koja imaju Srbi u Rumuniji”...
Slavomir Gvozdenović, književnik i publicista, prvi rumunski Srbin koji je ušao u rumunski parlament posle burnih događaja krajem 1989, kaže da će “rumunski Srbi, kao i do sada, prihvatiti sve dogovore dveju država i crkava”. On, kao i Dušan Popov, podsećaju da Srbija nikada nije reagovala na progone Srba u “rumunski Sibir” - pustaru Baragan pre šezdesetak godina i političke zatvore u koje su zatvarani rumunski Srbi posle rezolucije Informbiroa. Ali, isto tako, naglašava Popov, nikada se nije čuo nijedan glas Vlaha iz Srbije koji bi “ustao u odbranu Srba u Rumuniji, protiv njihovog stradanja”.

GRČKA
“HAJ-TEK” LOBI

ATINA
OD STALNOG DOPISNIKA

SRBI su u Grčku masovno stigli početkom devedesetih, posle izbijanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji: prema nezvaničnim podacima, njih oko 100.000. Mnogi su se vratili, da bi umesto njih stigli visokoobučeni stručnjaci. Oni su, uglavnom, zauzeli dobro plaćena radna mesta u kompanijama visoke tehnologije. Gotovo svi fakultetski obrazovani, mnogi sa titulom magistra i doktora nauka, formirali su “srpski haj-tek lobi” i vrlo brzo stigli i do grčkog pasoša.
Trenutno u Grčkoj, prema podacima našeg konzulata, živi između osam i deset hiljada Srba s regularnim boravišnim dozvolama.
S obzirom na to da u Grčkoj nema nacionalnih manjina, zakonom se regulišu prava i obaveze verskih zajednica, a najviši stepen organizovanja su udruženja i zajednice “došljaka”. Posle mnogo pokušaja, 2007. godine formirano je Udruženje Srba Grčke, sa oko 300 članova. (
Z. ŠIMUNEC)

BUGARSKA - LEO MARTIN U SOFIJI
“ODISEJA” ZBOG LJUBAVI!
U BUGARSKOJ od početka devedesetih godina prošlog veka opet ima Srba, iako i u Beogradu i u Sofiji, doduše nezvanično, tvrde da u ovoj zemlji “nije zabeleženo organizovanje srpske manjine”. Niko tačno ne zna koliko ih se doselilo, ali većina je došla zbog poslova - od restorana, preko trgovinskih firmi do veoma uspešnih marketinških agencija. Ima i onih koji su došli zbog - ljubavi!
Najpoznatiji primer takvog useljavanja Srba u Bugarsku je pionir popularne muzike u Jugoslaviji s kraja šezdesetih godina Miša (Miloš) Jović, alijas Leo Martin.
- Pre 20 godina sam se zaljubio i došao u Bugarsku zbog režiserke nacionalne televizije Vaisilike Koleve, sada Jović. Naš “tandem” je proizveo bezbroj dokumentarnih filmova o Srbiji, Kosovu, Republici Srpskoj, a ja sam svojim vezama u domovini pomogao njihovom stvaranju - kaže Miša Jović. - Zbog doprinosa zbližavanju dveju zemalja dobio sam i posebno “priznanje”, na ličnu inicijativu ministra kulture: stekao sam bugarsko državljanstvo, ne odričući se, kako nalažu zakoni, srpskog!
- Po mom iskustvu - kaže Miša Jović - Bugari nas vole i, ko zna zbog čega, prepoznaju da sam Srbin i odmah me oslovljavaju sa “bratko”.
- Veoma smo slični, ali ima razlika: mi smo glasniji, otvoreniji, veseliji, a oni spokojniji i uzdržaniji. To nam, međutim, ne smeta da se odlično razumemo...