Kopači nisu srca kamenoga

BERANE - Zla kob koja prati bivše rudare Rudnika uglja u gradu na Limu, nadvila se nad mnoge od njih u poslednjih pet godina kada je rudnik i zvanično “raspušten”, a njih 184 obrelo se na Zavodu za zapošljavanje.
Od tog vremena, tri kopača “crnog zlata”, dole na 216 metara ispod zemlje, muke na njenoj površini prekratili su samoubistvom! Na isti korak odlučio se i jedan njihov bivši direktor, nekadašnji vlasnik rudnika...
- Većina nas našla se u gotovo bezizlaznoj situaciji kada je rudnik zatvoren, pričao je nevoljno na jednom od protestnih zborova koje su počeli da organizju bivši rudari, Vukašin Saičić, inženjer, koji je posle prisilnog izlaska iz jame, nakon 23 godine rada i sam počeo da doživljava teške dane.
- Mnogo teže od onih u jami, gde sam svašta doživeo i svega se nagledao - kaže Saičić.
- Rudari nisu mađioničari. Nismo mogli da pronađemo “sistem” kako da prehranimo porodice. Zbog toga su četvorica naših kolega digli ruku na sebe. Trebalo bi, ali, ko zna i da li će se neko nad time zamisliti - kaže ovaj stručnjak koji je prisiljen da porodicu prehranjuje poslovima koji nemaju nikave sličnosti sa onima za koje se školovao.
- Trojica kamarata nam odoše. Presudiše sebi kada nas izbaciše gore na površinu. Bogami, svi zbog nemaštine. Nisu mogli da se nose sa bedom u koju su zapali posle decenija rada - priča jedan bivši rudar.
- Jedan naš kolega, bio je skoro pred penzijom kada je ostao bez posla. Mučenik, jednog dana, pošto smo izgubili posao zbog stečaja, došao je u direkciju da pita da li će biti kakve otpremnine, akcija, bilo čega što bi njegovoj porodici donelo hleba. Kada je shvatio da nema ničega, da neće dočekati ni penziju, presudio je sebi konopcem... Ostalo je četvoro dece iza njega - priča ovaj čovek.
- Rudari nisu srca kamenoga. Skoli ih muka. Ćute, pate, samo u jami progovore o svojoj muci. Gore, postaju drugi ljudi. Srca im kao u golubova, priča ovaj sedokosi rudar.
- Nisu pomrli od lepog života. Ali, nije lepo, što su njihova imena precrtana sa svih lista za stanove... Nije lepo što se njihova deca ne školuju... Bogami, mučno je i to što nam se i bivši direktor, nekadašnji vlasnik rudnika iz vremena njegove prve privatizacije, ubio. Čovek nije to uradio iz čista mira. Mnogi dole ne bi trebalo mirno da spavaju posle svega što se ovde zbivalo - pokazuje prstom stari rudar iz kruga rudnika ka gradu koji se sakrio u zimskoj izmaglici, dole, ispod Jasikovca.

OSTALO DVOJE DECE...
- JEDAN nam se od kolega ubio puškom. Ostalo dvoje dece iza njega. Majka im ne radi... Još jedan se potom obesio. Iza sebe četiri “makanje” ostavio. Puka sirotinja... Niti ih ko obilazi, niti im se šta donosi. Kako žive, samo oni znaju - zbori kroz dim čovek koji nabraja kolege rudare ali vozače koje su odnele maligne bolesti.

SKRIVENO
- VELE da se kašalj, ljubav i siromaštvo ne mogu sakriti. Neko je to uman i napisao. Mi smo sve to sakrivali. Dole, duboko ispod zemlje, gde hodnicima duvaju vetrovi, ali i gde ima jare, u jami, gde nam je često bilo lepše nego gore, na zemlji, gde smo ostavljali svoje muke. Dole smo ostajali invalidi, ali i pevali. I štrajkovali smo glađu. Veselili smo se i sumnjali kada je objavljeno da nas je kupio čuveni milijarder Mital. Patili, kada je odustao...