ANDRIJEVICA - Selo Konjuhe u opštini Andrijevica za razliku od ostatka sveta ima više muškaraca nego žena. U selu živi preko 60 neženja. Većina njih rado bi se ženila.
Kad od severnog crnogorskog grada Andrijevice krenete još severnije, na desetom kilometru nailazite na selo Konjuhe. Istina, stići do crnogorskih sela i nije jednostavno. Nigde putokaza, a to što je retkima jasno kuda nastaviti putovanje, podrazumeva da treba da znaju svi koje „put nanese“. Ali, uporni stignu.
Selo Konjuhe rasprostranjeno u više zaseoka, sa pejzažima za sliku. U centru sela škola, crkva, prodavnica, kafana. U okruženju, bližem i daljem razbacane seoske kuće, a u većini njih nema ženske ruke.
Dolazak nepoznatih u selo uvek pobuđuje pažnju i uslovljava mnoga pitanja: Ko? Zašto? Odakle? Zbog čega? E, još kad se pojavi žena, tu na momenat nastane mukla tišina. Svakako budi znatiželju grupe momaka koji letnju vrelinu ublažavaju pivom ispred prodavnice. Radoznali pogledi sadrže pitanje, a na odgovor i sami reaguju pitanjem: Zbog neženja?
A, u selu gotovo svi neženje? Ustalasa se letnja usporenost. „Momci“ od 18. do 80. godine živnuše. Ipak, nisu svi voljni da govore za novine. Raspoloženje još više splasnu kad shvatiše da neće biti priče o politici, jer spremni su svi do jednog „živo o politici“ i na plus 40. Ta varnica lako pali vatru.
No, gost se poštuje u ovom patrijarhalnom delu Crne Gore.
Za početak priče najlakše se govori o samom selu.
Selo Konjuhe nalazi se u podnožju planine Komovi. Pitom kraj, bogat kontinentalnim voćem.
- Selo ima 360 kuća, ali preko 200 je napuštenih. U selu Konjuhe, sa zaseocima, živi 170 stanovnika od kojih je 67 neženja. Nekada je selo vrvilo od dece, osnovna škola „Milić Keljanović“ imala je preko 460 učenika, a sada đaci od prvog do četvrtog razreda po brojnosti ne čine jedno kompletno odeljenje.
- Žene neće na selo i odlaze u grad - kaže predsednik Mesnog odbora Konjuha Vojo Babović. - Momci su vezani za dedovinu. U nasleđe su ostavljena ogromna imanja.
Iz grupe neženja čuju se: - Kad bi bilo žena mi bismo stvorili bolje uslove za život. Nije muškarcu do glancanja.
Domaćini hoće da pokažu šta sve u selu imaju. Iz centra sela krećemo do planinskih katuna. Na putu ka planini prolazimo kroz Japan, jedan od zaseoka sela Konjuhe.
Mnogo je duhovit i rečit narod severa Crne Gore. Ali, iznad svega pošten i principijelan. Brzo je prošlo putovanje do katuna jer su se vodiči, dvojica neženja, braća Jevrić, trudili da približe običaje ovog kraja, i obavezno njihova politička opredeljenja. Ljudi na selu češće se bave politikom, no poslanici u parlamentu. Vrlo su im bliske i globalne političke podele. Imaju oni svoj stav. Mnogo im je draža Rusija, nego NATO.
U katunu ispod Vujove planine i Mojana, dva stana. Na severu drvene kolibe nazivaju stanovima. U prvom stanu tri brata Babovića. Trojica neženja. Najstariji Sreten ima 45 godina, srednji Nebojša 43, a najmlađi Radenko 29.
Sreten je nekada bio policajac i nakon nekoliko godina službe odlučio je da se vrati u rodno selo. On nije raspoložen za priču o ženama. Ali, mlađi Nebojša rado prihvata razgovor.
- Dok sam bio mlađi bilo je žena. No, ja tada nisam mislio na ženidbu. Sada sa 43 rado bih se oženio. Venčao bih Ruskinju, Ukrajinku... Samački život je težak, a čoveku fali ženska ruka. Mlađi brat Radenko i ja brinemo oko stoke. Imamo stado od 200 ovaca. Godišnje prodamo oko 100 jaganjaca i zaradimo pristojnu sumu novca. Imamo i pet krava - kaže Nebojša.
Ovde ljudi žive lagano. Vreme im nije neprijatelj. Ne osećaju težinu u stomaku kad pogledaju na sat. Život je ovde fizički teži, suštinski opušteniji.
Momci su vitalni. Nema viška kilograma. Žensko prisustvo omekšalo bi oštrinu ispod koje živi neiskvarena ljudska veličina. Ove neženje znaju same da rade sve kućne poslove. To im je nametnuo život.
U susednom stanu, Rajo Jevrić kaže da funkcioniše bez problema.
- Navikao sam na planinski vazduh. Zimi ponekad odem u Andrijevicu, ali brzo se vraćam svom selu. To je moj život - kaže mladić.
Život je vredan izbora!

PROPALA PRIVREDA
KAO prvi razlog odlaska devojaka iz sela, Babović navodi nedostatak fabrika gde bi se one zaposlile.
- Nekada su u ovom kraju radile fabrike „Termovent“, „Polimka“, „Soko Štark“, „Mermer“ koje su zapošljavale preko 500 radnika. Trenutno radi samo Fabrika za papir koja je nekada zapošljavala stotinak radnika, a danas je uposlena trećina njih. Propala privreda oterala je ljude sa severa. Neki od njih spas traže u sezonskom poslu na primorju - objašnjava Babović.

TRI DEVOJKE
U SELU Konjuhe za pet godina rodi se jedno dete. Danas u njemu žive tri devojke, od devetnaest, sedamnaest i petnaest godina. Teško da će i one ostati na svom ognjištu, osim ako bi se u selu otvorila fabrika i poboljšali uslovi života.