GOSPODIN Homo Sapijens ima jednu lošu osobinu - nerazumno mnogo mu je stalo da se predstavi višim nego što jeste, što valjda seže do davnih vremena kada je telesna masa davala prednost u stadu. U tome prednjače, naravno, predvodnici mase, dakle političari.
Silvio Berluskoni ovako je govorio: „Imam metar sedamdeset jedan. Viši sam i od Vladimira Putina i od Nikole Sarkozija, tako da ne shvatam zašto me karikaturisti stalno crtaju kao patuljka...“
Ovo je izrekao na mitingu neposredno pre izbora, što je vreme koje kod čelnih političara neuobičajeno pospešuje brigu o telesnoj visini. Zato je i važno pomenutu brojku - 171 santimetar - posmatrati u najboljem slučaju kao orijentacionu. Isto važi i kad je reč o poređenju sa ruskim i francuskim predsednikom.
Ukratko rečeno, Silvio i Vladimir na većini nezvaničnih fotografija izgledaju gotovo iste visine. Ruska štampa navodi da je (bivši) prvi čovek Kremlja visok ravno 170 santimetara. To se, opet, teško uklapa u činjenicu da mladi i vitki Vladimir - na zajedničkim fotografijama - izgleda u dlaku iste visine kao Nikola Sarkozi, koji je „priznao“ da meri tačno 165 santimetara.
Zaokruživanje „nagore“ u aritmetici nije neubičajeno, ali se u oblasti visine političara isuviše često (zlo)upotrebljava.
Ukrštanje više izvora, analiza fotografija i zvaničnih podataka pokazuju da je visina Putina, baš kao i Sarkozija, 165 santimetara, a Berluskoni je tek dva santimetra viši.

BUŠOVO ČUDO
ŠTA, međutim, pomislite kada pogledate slike sa prošlogodišnje posete Sarkozija Sjedinjenim Američkim Državama, na kojima francuski predsednik gleda svog američkog kolegu bukvalno oči u oči, direktno, i ravno. Manje osetljivi političar od Džordža Buša odmah bi otrčao da se ponovo premeri, jer njegovi saradnici tvrde da ima tačno 180 santimetara. Ili je tajna u veštini fotografa da, trikovima, „ujednače“ ljudske objekte ispred kamere?
Iz brojke 180 Džordž Buš mlađi je, inače, uspeo da iščupa pravo malo čudo. U poslednjih 80 godina dogodilo se samo četiri puta da kandidat nižeg telesnog rasta pobedi na izborima onog višeg - u dva takva slučaja (prvi je bio Ričard Nikson, a drugi Džimi Karter) to je uspelo upravo Bušu mlađem.
Na osnovu tog niza nastala je čak i teorija nazvana „viši pobeđuje“, čijim pristalicama nije lako da objasne „Bušovo čudo“.
Još je u sećanju kako je Džordž Buš stariji (188 santimetara) pre televizijske debate 1988. godine strasno i neubičajeno dugo tresao ruku protivkandidatu Majklu Dukakisu (167 santimetara). Nikako da je pusti... Kreatori njegove kampanje su očito povukli pametan potez - svaki gledalac, pa i onaj najmanje zainteresovan, lako je mogao da uoči ko je (znatno) viši.
Četiri godine kasnije, članovi Klintonovog štaba tvrdili su da on meri 190 santimetara, znači dva više od Džordža Buša starijeg. Odmah posle izbora je, međutim, rutinska lekarska kontrola pokazala da je Klinton visok „samo“ 188 santimetara, što je bilo i zvanično objavljeno u Beloj kući. Godine 1996. Klinton je kao protivkandidata dobio Boba Dola (188 santimetara) i odmah se vratio na svojih 190.
Što se tiče statistike, okršaj Buša mlađeg (180) i Ala Gora (184 do 190 santimetara - zavisno od raspoloženja i hrabrosti Gorovih savetnika) činio se unapred rešenim. Ali, desilo se obrnuto - pobedio je niži. Zašto? Istina je da je Buš dobio, u konačnom zbiru, manje glasova, ali američki izborni sistem doneo mu je pobedu. I još nešto - zahvaljujući sećanju na oca, Buš mlađi je u svesti birača verovatno ostavljao utisak višeg nego što jeste.
Buš mlađi, u svakom pogledu, predstavlja istorijsku anomaliju - kada bi se radilo samo o statistici, on bi trebalo, kao potomak glave države, da se davi u alkoholu i opsesivno razmišlja o samoubistvu. Zato se niko od pristalica teorije „viši pobeđuje“ nije mnogo ni čudio kada je 2004. sagoreo Džon Keri (193), i to opet u dvoboju sa Bušem.

VISOKI NAPOLEON
ISTORIJA je puna niskih vođa. Tek kao primer, setimo se Josifa Visarionoviča Džugašvilija (Staljina - 165 santimetara), Nikite Hruščova (158), Franciska Franka (163) i, naravno, Napoleona (168).
Oko toga je iznikao čitav niz popularnih mitova - na primer onaj o agresivnosti niskih ljudi (takozvani napoleonski kompleks), iako najnovije studije uverljivo dokazuju da ova kvaziteorija nema nikakvog uporišta u stvarnosti.
Kratko i jasno: napoleonski kompleks nikada nije ni mogao da postoji. Car Bonaparta je među tadašnjim Francuzima bio čak natprosečno visok, a nadimak „mali brigadir“ (ili mali desetar) prikačila mu je prefrigana britanska propaganda. Toliko prefrigana da su ovaj nadimak čak i Francuzi prihvatili kao svoj.
Zanimljivo je koliko neznatnu ulogu telesna visina igra u evropskoj, a koliko značajnu u američkoj politici. Dok na Starom kontinentu izbore dobijaju Gerhard Šreder (172) ili, u Austriji, Alfred Guzenbauer (169), najniži američki predsednik u poslednjih 100 godina bio je Džimi Karter (175). Što je upravo visina koju ima Džon Mekejn, republikanski kandidat na ovogodišnjem odmeravanju. Kakvu šansu ima protiv Baraka Obame, koji se sa svojih 188 lako da uočiti u masi? I da li ponovo na dnevni red dolazi dugo rukovanje pred televizijskim kamerama?
Mekejn može da se pouzda u jedno - da je teorija „viši pobeđuje“ izmišljotina zasnovana na sticaju okolnosti. Baš kao i teorija „duže ime pobeđuje“.
Od sredine 19. veka trijumfovao je, naime, gotovo po pravilu, onaj kandidat koji je imao više slova u prezimenu. Trajalo je to (sa dva izuzetka - 1876. i 1908) sve do šezdesetih godina prošlog veka, kada se trend preokrenuo. Više slova u prezimenu od tada je pobedilo samo jednom.
Moguće je da se ovo desi i sa santimetrima. Ni u ruletu ne pada uvek na crveno.

BORIS TADIĆ MEĐU NAJVIŠIMA
PODATKE o visini predsednika Tadića nije moguće naći ni na jednom zvaničnom sajtu ili u publikaciji. Nije, međutim, tajna da je naš prvi čovek korpulentne građe. „Novosti“ su se potrudile i došle do brojke - 188 santimetara. Većina svetskih lidera našem predsedniku nije, dakle, ni do ramena. Možda nama to izgleda nebitno, ali, kao što se iz teksta vidi, u međunarodnoj politici i to je faktor koji se uzima u obzir. Ili, bar sujetno odmerava.

TRIKOVI

* CIPELE SA VISOKIM POTPETICAMA
Za političare se rade specijalne cipele, stopljene sa celinom, pa ih nije moguće ni primetiti. Najčešće ih koristi Kim Čong-Il (155 santimetara), koji tako može da „dobije“ i svih deset santimetara. Ne klone ih se ni Silvio Berluskoni i Nikola Sarkozi.

* ISFENIRAN (I UČVRŠĆEN) PRAMEN NAD ČELOM
Elegantni talas naročito je omiljen kod guvernera Kalifornije Arnolda Švarcenegera ili bivšeg japanskog premijera Juničija Koizumija. „Prava“ frizura doda priličan broj santimetara, naročito u kombinaciji sa optičkim trikom koji se stvara kada, sa takvom kosom, zauzmete ispravnu poziciju pred objektivom.

STAJATI ŠTO BLIŽE KAMERI
Nekoliko koraka bliže objektivu garantovano izravna i značajnije razlike u visini fotografisanih. Isplati se i obuti kaubojske čizme ili neki drugi modni detalj, koji skrene pažnju gledalaca na donji deo fotografije.

* POSTAVITI POSTOLJE IZA PULTA
Tehnički jednostavno rešenje, ali nije ga moguće koristiti uvek. Jedna od mogućnosti je konferencija za novinare, kada dva političara stoje skriveni iza pulta. Poslednji put to je koristio Nikola Sarkozi kada je odgovarao na pitanja, tik uz Džordža Buša, u Vašingtonu.

* NATERATI FOTOGRAFA DA KLEKNE
U demokratskim državama to je gotovo nemoguće, ali za totalitarne režime predstavlja jednostavno rešenje. Ukoliko u objektiv gledate sa nebeskih visina (i još pomalo namrgođeno), onaj ko posmatra fotografiju nema ni najmanju šansu da odredi vašu visinu.