Od stal­nog do­pi­sni­ka VA­ŠING­TON
NE­MA Ame­ri­kan­ca ko­ji ni­je čuo za po­pu­lar­nu fi­gu­ru voj­ni­ka - ma­rin­ca Dži-Aj Džoa. Mno­go je, me­đu­tim, ma­nje onih ko­ji zna­ju da je idol ame­rič­kih de­ča­ka i ne­za­o­bi­la­zni de­talj ko­lek­ci­o­na­ra voj­nič­kih fi­gu­ra Dži-Aj Džo, ko­ga je na tr­ži­šte 1998. go­di­ne iz­ne­la kom­pa­ni­ja igra­ča­ka "Har­zbo­ro", in­spi­ri­san ame­rič­kim he­ro­jem srp­skog po­re­kla iz Dru­gog svet­skog ra­ta, pu­kov­ni­kom Mi­če­lom Pej­džom.
Ime Mi­če­la Pej­dža, no­si­o­ca ame­rič­kih pri­zna­nja ni­je sa­mo zlat­nim slo­vi­ma u SAD upi­sa­no u hro­ni­ke iz vre­me­na Dru­gog svet­skog ra­ta. Od ok­to­bra 1997. go­di­ne zgra­da u okvi­ru jed­nog voj­nog cen­tra u Tven­ti­nin Pal­msu u Ka­li­for­ni­ji no­si ime po nje­mu - Pejdž Hol.
- Ovo je je­dan od naj­ve­ćih da­na u mom ži­vo­tu. Sti­gli su pri­ja­te­lji iz svih kra­je­va ze­mlje. Ne­ko­li­ko sto­ti­na ma­ri­na­ca i Or­ke­star mor­na­rič­kih sna­ga su ov­de - re­kao je Pejdž tog 27. ok­to­bra na ce­re­mo­ni­ji u nje­go­vu čast.
Ge­ne­ral Ber­nard ga je, osta­lo je za­be­le­že­no u član­ku dnev­ni­ka "De­zert san" iz Palm Spring­sa iz tog vre­me­na, na­zvao"ži­vom le­gen­dom", i "naj­ne­se­bič­ni­jim čo­ve­kom" ko­ga je ikad sreo. Pod­se­tio je na he­roj­ski Pej­džov čin, 26. ok­to­bra 1942. go­di­ne na So­lo­mo­no­vim ostr­vi­ma, ko­ji mu je do­neo Me­da­lju ča­sti.
Tog da­na to­kom ja­pan­skog na­pa­da tri­de­set tro­ji­ca iz Pej­džo­ve je­di­ni­ce, ubi­je­na je ili ra­nje­na. Ali Pejdž je hra­bro na­sta­vio bor­bu dok po­ja­ča­nje ni­je sti­glo, osu­je­tiv­ši ta­ko na­pre­do­va­nje ja­pan­skog pu­ka. Me­da­lja ča­sti, bi­lo je tek jed­no u ni­zu naj­vi­ših pri­zna­nja ko­ji­ma je Pejdž od­li­ko­van u znak za­hval­no­sti za is­ka­za­nu hra­brost.
Mi­čel Pejdž je ro­đen 31. av­gu­sta 1918. go­di­ne u Pen­sil­va­ni­ji, u gra­du Šar­le­roa, na gra­ni­ci sa Oha­jom. Ro­di­te­lji su mu srp­ski imi­gran­ti ko­ji su po­čet­kom 20. ve­ka sti­gli u Ame­ri­ku iz Srp­ske Kra­ji­ne. Pejdž je go­vo­rio da je nje­go­vo po­ro­dič­no ime mo­ra­lo bi­ti Pe­jić, ali je si­gur­no Ame­ri­kan­ci­ma zvu­ča­lo kao Pejdž...
- Maj­ka nam ni­je do­zvo­lja­va­la da za­bo­ra­vi­mo svo­je srp­ske ko­re­ne. Ka­da bi moj brat Pit po­ka­zi­vao ma­njak in­te­re­so­va­nja, ona bi ga pod­se­ća­la: "Tvo­ja krv je te­kla Ko­sov­skim po­ljem" - re­kao je Pejdž u jed­nom in­ter­vjuu.
Majkl Pejdž je pre­mi­nuo 15. no­vem­bra 2003. go­di­ne u Ka­li­for­ni­ji, osta­viv­ši sve­do­čan­stvo o svom ži­vo­tu za­hva­lju­ju­ći ohra­bre­nju do­brog pri­ja­te­lja, po­zna­te ho­li­vud­ske zve­zde, Li­ja Mar­vi­na. Ka­da je iz­ra­zio sum­nju da će knji­ga de­lo­va­ti kao da sam se­be tap­še po ra­me­nu, Mar­vin mu je re­kao:
- Ka­ko će­mo da zna­mo, ako nam ne ka­žeš? Sa­mo se­di i na­pi­ši ona­ko ka­ko je bi­lo.
Ta­ko je sa­ču­va­na le­gen­da o "ži­voj le­gen­di", ma­rin­cu zva­nom Mič. Za­hva­lju­ju­ći ma­rin­cu Dži-Džej Džou ta le­gen­da pre­tvo­ri­la se u idol ame­rič­kih de­ča­ka.
Nje­go­va po­ro­di­ca srp­skih imi­gra­na­ta je, ka­že, bi­la po­no­sna na sli­ku ko­ja je pri­ka­zi­va­la srp­skog voj­ni­ka na be­lom ko­nju u Ko­sov­skom bo­ju (1389). Pri dnu sli­ke je pi­sa­lo "Ko­so­vo". Te­ško im je, ka­že, pa­lo ka­da je sli­ka uni­šte­na, za­jed­no sa dru­gim dra­go­ce­nim stva­ri­ma, u po­ža­ru ko­ji je iz­bio u ku­ći, ali, ka­že, "duh Ko­so­va je na­sta­vio da ži­vi".
Maj­ka ih je, ka­že, uči­la da bu­du i po­no­sni Ame­ri­kan­ci.