Zašto se Nemačka plaši Turaka?

POLITIČARI, sa sve četiri strane sveta, decenijama, doduše danas sa sve manje uspeha, pokušavaju da ubede svoju klijentelu - glasače, o tobožem „prijateljstvu“ među narodima. Sigurno da oni malo načitaniji znaju, da je svojevremeno nemački „gvozdeni kncelar“ – ujedinitelj nemačkih plemena u jednu državu Oto fon Bizmark, opravdano rekao, da prijateljstvo među nacijama ne postoji. Po njemu, postoje samo interesi kraljeva, careva i političara koji vladaju ili predstavljaju svoje narode.
Ipak, diskutabilno je pitanje u kom lošem pavcu po sopostveni narod je vodilo i još uvek vodi nepromišljeno provođenje pomenutih interesa. Najbolji primer pogrešnog „proguravanja“ interesa po svaku cenu je ulazak Nemačke posle atentata u Sarajevu u Veliki rat 1914. na strani Austrougarske.

I mi Srbi odlično znamo kolko nas je koštalo tobože veoma hvaljeno „prijateljstvo“ sa nekim narodima kako su nam to sugerisali političari.
U Velikom ratu smo bili „topovsko meso“ prijateljima- Francuzima, u Drugi svetski rat nas indirektno uguraše Englezi insceniranjem događaja 27. marta 1941.g. potkupivši generale Mirkovića i Simovića da za njih odrade puč. I Pašić i kralj Aleksandar su Srbe – pobednike Velikog rata ugurali, iz ko zna čijih i kakvih interesa, u državnu zajednicu sa dotadašnjim neprijateljima – Hrvatima koji su to ostali do dan-danas.
Da li su Pašić i Aleksandar zaista verovali u „prijateljstvo“ koje je trebalo vremenom da nastane? Sumnjam. Radilo se, verovatno, o nečijem interesu!

Josip Broz-Tito je čak bio „prvak sveta“ u do nebesa uzdizanju tobožih „prijateljstava“ sa Azijatima, Arapima, Afrikancima i drugima koja su nas koštala milijarde pre toga pozajmljenih dolara.
Potrošenih da bi se mnogi svrstali uz nas, lažno tvrdeći da su, i pored svrstavanja uz Tita, Nehrua i Nasera, postali pokret tobože nekakvih „nesvrstanih“.

I neki današnji političari stalno pominju „naše prijatelje“ koji su koliko juče pokušali da nas „sprijatelje“ sa njihovim bombama kojima su razorili pola Srbije kako bi nam oduzeli Kosmet, a, izgleda, već keze zube i na neke druge srpske teritorije.

Znači, stari Bizmark je bio u pravu.

Dok postoji nekakav interes biće i podrške bilo koje vrste, ali se to ne može nazvati prijateljstvom.
Vratimo se na Nemačku.
Duže od stotinu godina potoji interes Nemaca za saradnju sa Turskom, što zbog vojne saradnje u Velikom ratu, što zbog turkog tržišta i ranije i danas. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, više miliona Turaka je nagrnulo među Germane kojima je bila potrebna jeftina, često nekvalifikovana radna snaga. Ona je trebalo da odrinta najteže i najprljavije poslove koje Nemci, pa i mnogi drugi stranci, nisu hteli da prihvte.

Iz te prve generacije izrodila se već i treća generacija Turka u Nemačkoj, ali o prijateljstvu među Nemcima i Turcima ne može biti reči! Turci su došli, ostali i izrodili nove naraštaje jer je to, bar do nedavno, bilo u interesu Nemačke. Ali, kako tek danas čujemo iz brojnih izjava turskih političara, to „prijateljstvo“ je bilo i u interesu Turske ne samo zbog, kako neki ekonomisti tvrde između 600 i 800 milijarde € deviza koje su Turci za oko 65 godina boravka i rada u Nemačkoj poslali u otadžbinu, nego i zbog širenja islama po Evropi.

Danas je po različitim procenama preko milionTuraka već dobilo nemačko državljanstvo pa se više ne vode kao Turci. Između 3 i 5 miliona stanovnika Nemačke (tačnih podataka nažalot nema) je tuskog porekla, ali su još uvek, i pored višedecenijskog boravka među Nemcima, ostali etnički Turci.

Iz najnovijih političkih, nimalo diplomatskih a još manje prijateljskih javnih prepucavana pa i direktnih pretnji od strane danas već neprikosnovenog gospodara Turske -Erdogana i njegovih ministara upućenog nemačkoj strani, o kojima su sedmicama brujali nemački mediji, i poslednji Nemac pa i oko dvadesetak miliona drugih stranaca koji žive u Nemačkoj su videli, o kakvom se „prijateljstvu“ radi.

A baš o tom „prijateljstvu“ Turske sa Nemačkom, dosada verne članice Nato pakta, su decenijama prepuni hvale za tobožu demokratiju u Turskoj, „trubili“ nemački političari.

Nezadovoljni što neki nemački gradovi nisu dozvolili nastup Erdogana i njegovih ministara na velikim javnim skupovima sa do 50.000 odanih Turaka u ciju predizborne propagande kako bi i oni na predsedničim izborima glasali za njega, krenule su iz turkog državnog vrha gnusne uvrede na račun Nemaca i njihove politike. Čitav narod i njegove političarke i političari su nazivani nacistima, fašistima, saboterima mira itd.

Pored uvreda krenule su i pretnje – u stilu da Nemci neće više moći bez straha da se kreću ulicama svojih gradova, a Turke je, lično Erdogan, pozvao da što većim natalitetom minimiraju nemačko hrišćansko stanovništvo!

Pomenimo da je Erdogan i ranijih godina u velikm nastupima pred svojim zemljacima u Nemačkoj, bez da su i tada, baš kao i proteklih sedmica na takve izjave oštro reagovali nemački političari osim onih iz krugova desnice, pozivao i ubeđivao Turke u Nemačkoj, da mlađe generacije nikako ne smeju da dozvole da budu integrisane u nemačku multikulturalnu zajednicu! -Oni, pozivao je Erdogan, moraju da ostanu muslimani verni svojoj postojbini na svim nivoima života, bez obzira u kojoj evropskoj državi su rođeni, odrasli i stalno borave. Pomenimo da su Turci u Nemačkoj i pored svojih nemačkih državljanstava, najmanje i najlošije integrisani stranci.

Preostalih dvadesetk miliona ljudi migracionog porekla u Nemačkoj, a još više etničke Nemce je posebno iritirala činjenica da vlada Angele Merkel, na sve uvrede turskih vlastodržaca i njihove otvorne petnje, skoro da nije reagovala, ili, ako je reagovala, onda je to bilo samo u veoma blagoj formi. Javnost je stekla uticaj da se Nemci na neki način plaše Turaka pa su zato izostale oštrje reakcije. Uvrede i pretnje koje su stizale iz Ankare, kao i zabrane javnih nastupa turskih političara u Nemačkoj su veoma stimulativno delovlale na Erdoganove glasače. Za njegovu, kako je pobedu na izborima opisivala evropska štampa „sahranu demokratije u Turskoj“, je u matici glasalo 51,4 odsto glasača, 48,6 odsto je bilo protiv. U proseku, preko 62 odsto turskih glasača u Nemačkoj je bilo za izbor za njegovo, verovatno, doživotno predsedništvo.

U Štutgartu je čak 68 odsto upisanih birača koji su mogli da glasaju u konzulatu, u džamijama i klubovima isl. bilo za Erdogana!

Neki EU političari, pa i nemački, su pre izbora mlako „pretili“ Erdoganu zamrzavanjem pregovora ili čak zabranom pristupa Evropskoj uniji, iako ti „pregovori“- bez rezultata, traju već desetak godina.

Međutim, odmah posle njegove pobede u koju mnoge demokrate sumnjaju da je bila „čista“, nemački ministar spoljnih poslova Ginter Gabrijel je izjavio, da -vrata pristupa Turske EU ne smeju da budu skroz zatvorena! Izjavi to ministar i pored uvreda i pretnji koje je Erdogan izrekao, i pored želje za ponovnim uvođenjem smrtne kazne, i pored desetine hiljada utamničenih demokrata, rodoljuba i pripadnika drugih nacija i veroispovesti, novinara, akademika, sudija, advokata, profesora i drugih intelektualaca. Izgleda da i ta izjava opravdava postojnost straha Nemačke od „njenih“ Turaka.

Ne tako davno, šef stranke „Zeleni“ Cem Ezdemir je autoru ovog teksta rekao da Turci sa nemačkim državljanstvima i pravom glasa predstavljaju veroma jak potencijal sa svojih preko milion glasova pa su već postali važan faktor na koji nemačka politika itekako mora da pazi. I zaista, u Saveznom parlamentu –Bundestagu u Berlinu je više poslanika turskog porekla, gotovo da nema pokrajinske vlade u kojoj je bar jedan ministar iz reda Turaka, jaki nemački sindikati su prožerti čak i rukovodećim članovima poreklom iz Turske, ima ih dovoljno i u kulturnom i privrednom životu Nemačke itd.

Mnogo „nemačkih Turaka“, od kojih veliki broj ima inače zabranjeno dvostruko državljanstvo, pokazalo je nedavno glasanje, su i pored priče o demokratiji za koju se navodno zalažu u Nemačkoj, glasalo je za ukidanje demokratije u zemlji svog porekla! Možda baš tih preko milion glasača plaši nemačku poltiku da odlučno nastupi protiv Erdogana, jer partije na vlasti žele da ih na dolazećim Saveznim izborima septembra ove godine, pridobiju za sebe.

Nereče li pomenuti Cem Ezdemir nedavno, da su njihovi pradedovi mačem i krvlju došli do Beča a danas su na miran način već u Berilnu i diljem Nemačke?

Možda je i ta činjenica uzrok očigledno postojećeg „straha od Turaka“ jer oni nadiru i dalje?