Premijer umirio srpske „regrute“ u Nemačkoj

Neko od srpskih političara, iz ko zna kojih, možda i ličnih razloga nezadovoljan profesionalnom srpskom vojskom se dosetio, da zahteva ponovno uvođenje opšte vojne obaveze. I naravno, po starom (lošem) srpskom običaju, bez konsultacija sa državnim vrhom, odmah su se javili i drugi klimoglavci koji su, kako to Srbi vole da kažu, „duvali u isti rog“!

Novine su bile pune njihovih zahteva o novoj „patriotskoj obavezi služenja vojske“ u internet izdanjima srpskih medija koje dijaspora u nedostatku štampanih medija redovno prati. U komentarima su brojni navodni „čitaoci“ podržali pomenute zahteve. Poučeni iskustvom ranijh generacija, naši mladići su strepili da će i njima, kao i momcima pre njih, ponovo uvedena vojna obaveza onemogućiti redovne odlaske u zemlju porekla njihovih roditelja. Poznata su i još su u sećanju proganjanja naših momaka. Zabrana produženja važnosti pasoša bez dokaza o regulisanoj vojnoj obavezi pa i hapšenja vojnih obveznika na granicama Srbije i njihovo sprovođenje pod pratnjom u kasarne kako bi na silu „odužili dug“ državi služeći vojsku, bile su česte pojave.

Zbog takve represivne vojne politike generacije mladih Srba nie više odlazilo u Srbiju a time su nepovratno bili izgubljeni skoro svi socijalni kontakti.

Najtragičnije je svakako činjenica, da naši momci umesto da su upoznavali u Srbiji mlade Srpkinje i sa njima stvarali porodice, ženili su Nemice, Italijanke, Grkinje, Španjolke, često i Hrvatice...

I, umesto da kao njihovi roditelji koji su doznakama koje godišnje vrede više milijardi evra pomagali svoju rodbinu, mladi Srbi su prestati da budu „najbolji izozni artikal Srbije“ jer posle smrti svojih baka i deda, nisu u zemlji svog porekla više imali koga da pomažu. Njihove pare su, umesto roditeljima svojih supruga - Srpkinja, stizale na Siciliju, u Kataloniju, Livno ili Duvno ili u neko grčko selo gde je živela njihova nova „rodbina“, tačnije rodbina njihovih supruga!

Naravno da će neki čitaoci reći da su, iako rođeni, odrasli i stalno žive u inostranstvu, srpski mladići koje su mnogi očevi zbog svojih shvatanja patriotizma, umesto da ih po rođenju prijave nemačkim organima i zahtevaju nemačko državljanstvo na koje su imali pravo, svoje sinove prijavljivali srpskim konzulatima, morali da ispoštuju obavezu vojne službe. Njih su konzulati automatski upisivali u vojne spiskove.
Lako je, ne poznajući srž problema mlade generacije u inostranstvu rođenih i odraslih Srba, ukazivati na njihovu obavezu služenja vojnog roka!

Mnogi mldići iz tzv. „treće generacije“ gotovo i ne govore srpski jer ga i njihovi roditelji, rođeni kao druga generacija, nisu dovoljno dobro naučili. A ono nenaučeno se teško, ili nikako, ne može preneti čak ni na sopstvene potomke.

Pošto Srbija nikada nije imala dovoljno sluha da su u inostranstvu, ako se želi izbegavanje asimilacije naših mladih, veoma potrebne daleko brojnije Dopunske škole. Matica decenijama nije ni pokušala da ispuni te zahteve dijaspore.
Kako služiti vojsku – na kome se jeziku sporazumevati? Kako opštiti sa drugovima? Osim toga, posle školovanja zasnovan radni odnos bi odlaskom na služenje u Srbiju bio prekinut, a novo radno mesto je teško ponovo dobiti.

Ako je „regrut“ već u braku i ima decu, dugove za kredite za kupovinu stana isl. onda se postavlja pitanje, ko će to da otplaćuje, dok regrut uči jurišanje na neprijatelje na vojnim poligonima u Srbiji?
Odlaskom – pa bilo to i na samo 6 meseci, mnogi bi izgubili teško zasnovanu egzistenciju! Zato su generacije naših momaka izbegavali služenje vojne obaveze u Srbiji a ne zbog nekakve manjkavosti patriotizma.

Srpska dijaspora je pokušavala da u poslednjih dvadesetak godina privoli političare svoijm predlozima, da se u inostranstvu rođeni momci i ako oni stalno žive u rasejanju, oslobode služenja vojne obaveze, pa makar to bilo uz neko plaćanje takse od do 3000 evra po regrutu.
Najčešći odgovor političara je bio da bi se tako izbegla toboža „ravnopravnost“ u odnoso na momke koji žive u Srbiji. Oni su namerno „zaboravljali“ da te jednakosti nikada nije ni bilo. Tatini i mamini sinovi, sportisti i oni koji su mogli da potplate nekoga iz vojnog otseka, kao ni brojni Mađari, a pre početka NATO agresije i svi Šiptari sa Kosova, kasnije i Šiptari sa Juga Srbije itd. su bez posledica po njih, uspešno izbegavali služenje vojne obaveze. Kola su se lomila samo na momcima iz rasejanja.

Nažalost, vlast je sve do ukidanja opšte vojne obveze i prelazak na profesionlnu armiju, na sve zahteve dijaspore ostala gluva. Država je čak prihvatila da je samo u Nemačkoj oko 80.000 momaka, da bi izbeglo obavezu služenja vojske i gubitak svoje egzistencije, uzelo nemačka državljanstva. Na iznošenje tog podatka, odgovor političara je bio – neka, kao Nemci će ipak morati da služe njihovu armiju.
To je u nekim slučajevima odgovaralo istini, ali je istina da je Nemačka plaćala svoje vojnike, pomagala kod plaćanja rata kredita, izdržavanja porodice, poslodavac je morao da sačuva radno mesto za povratnika iz vojske itd. –a svega toga u Srbiji nije bilo.
Osim toga, naši mladići su se za nemačko državljnstvo odlučivali tek kada prestare za nemačku vojsku, uglavnom posle navršne 27. godine života.
Zasto se našim momcima zaista posrećilo kada je provedena amnestija i ukinuta vojna obaveza koju sada neko želi opet da uvede, očigledno i za momke iz inostranstva.

Izjavu premijera Aleksandra Vučića da se neće ponovo uvoditi vojna obaveza, čuli smo u razgovorima sa mladićima u Štutgartu i okolini, naši momci su uz punu zahvalnost premijeru, iskreno pozdravili. Jedino ih brine, što još uvek nije rešen problem obaveze upisa u vojne spiskove i njih, rođenih u inostranstvu koji su i pored srpskog državljanstva, sa nemačkim državljanstvima ustvari iseljenici. Oni se pitaju, da li i njima preti velika novčana kaznna ako se ne prijave.
Hoće li, ako se nigde ne prijave, opet na srpskim granicama imati problema kada budu dolazili u Srbiju? Čak i ako budu oslobođeni te obaveze ostaje otvoreno pitanje, da li će se srpske vlasti pridržavati sopstvenih propisa i zakona?

Po tom pitanju postoji velika bojaznost jer se zna da se i ranije važeći „Zakon o vojnoj obavezi“, posle demokratskih promena 2000. godine, nije ni poštovao ni primenjivao. U članu 305 stav 2, Zakona, objavljenom u tadašnjem Službenom listu br. 3/2002. je jasno stajalo da se regrut koji pored našeg ima i strano državljanstvo, bez obzira da li je služio u stranoj armiji ili nije, upućuje na služenje vojnog roka u otadžbini samo na njegov sopstveni zahtev (tačnije sopstvenu želju) i nakon dozvole načelnika Generalštaba da dvostruki državljanin može da služi našu armiju!

To nikada nije bilo poštovano, pa je dosta momaka sa dvojnim državljanstvima prisilno završilo u kasarnama.

Tek tužba jednog mladića iz Štutgarta Vrhovnom vojnom sudu i presuda tog suda br. 1484/04 od 30.9.2004.g. je ukazala na nepoštovanje pomenutog zakona i „spasila“ ga od služenja vojne obaveze!

Protivzakonito je postupao Vojni odsek Smederevo svojom odlukom br. Up-1 /1488-2 od 5..12.2003. i kasnije i Komanda vojnog okruga Kragujevac koja je donela rešenje br. Up-2 16-2 od 16.5.2004. g. da i kod dvostrukog državljanstva postoji vojna obaveza koja se u matici, po njihoom protivzakonitom ubeđenju ne može izbeći.

Srpski mladići veruju izjavi premijera Vučića i iskreno se nadaju da će ona u punoj meri važiti za momke rođene u inostranstvu, pa će se tako izbeći donedavno uobičajeni prelazak iz srpskog državljanstva u tuđa, samo da bi se izbeghla vojna obaveza kojoj oni, objektivno viđeno, ne bi mogli da udovolje.