Tito nije slao gastarbajtere u Nemačku

Odmah posle preuzimanja vlasti 1945. godine jugoslovenski komunisti su gotovo hermetički zatvorili državne granice. Tako je samo mali broj begunaca, često rizikujući svoje živote, uspevao da prebegne u pravcu Austrije ili Italije.

To su najčešće bili prolazni pravci za druge države. Njihova željena odredišta su bile SAD, Kanada ili Australija gde se u to vreme živelo dalerko bolje i slobodnije nego u ratom opustošenim državama Evrope. Tek šezdesetih godina prošlog veka, jugoslovenske vlasti su počele izdavanje pasoša širem sloju ljudi za putovanja i boravak u zapadnim zemljama.

Neki istoričari smatraju, da je tome najviše doprineo Josip Broz-Tito koji se, gle čuda, odjednom setio osnovnog ljudskog prava da svako može i sme da napusti svoju rodnu grudu bez da država ometa odlazak! Međutim, neke zapadne, pa i novine srpske emigracije, zaslugu za iznenadnu slobodu putovanja, pripisuju ne Josipu Brozu nego Sjedinjenim Američkim Državama -SAD! One su tu „novu slobodu“ jugoslovenskih državljana uslovile otpisom jednog kreditnog duga od više milijardi dolara.

Tako su mnogi Jugosloveni, prvo Hrvati i Srbi iz pasivnih dalmatinskih krajeva, krenuli u novu pečalbu 20. veka. Za njima su krenuli i stanovnici Srbije, prvo u pravcu Francuske a zatim, kada su od svojih predhodnika čuli da su u Nemačkoj i Austgriji dobro prihvaćeni, počelo je i srpsko „naseljavanje“ tih zemalja. Odlazilo se na preporuku i od nekog prijatelja ili rođaka koji je već boravio u Nemačkoj isposlovanog „garantnog pisma“ da su radno mesto i stan sigurni. Samo na osnovu tih dokumenata, francuski konzulati koji su u Jugoslaviji zastupali interese Nemačke, dobijala se nemačka viza. Do 1965.g. u Nemačku se, prema njihovim izvorima informacija, doselilo oko 200.000 Jugoslovena, među njima i dosta Srba. Neki autori smatraju, da se lično Josip Broz založio kod ondašnjeg nemačkog kancelara Vilija Branta, da što više Jugoslovena ode na rad i (deviznu) zaradu u Nemačku. Nije verovatno da se Josip Broz „setio“ da je i on svojevremeo bio „gastarbajter“ u Nojervinerstatu kod Beča ili u Manhajmu u Nemačkoj i da je zbog toga u razgovoru sa Brantom, potegao i temu „gostujućih radnika“.

Ti navodi, sudeći po pisanju više autora kao i tvrdnji iznetoj u veoma dobro obaveštenom nedeljniku “Der Spiegel” npr. aprila 1974.g. nisu istiniti. Prvi, veoma kratak sastanak Tita sa Brantom, upriličen je na samo nekoliko sati u Bonu oktobra 1970. godine, na Brozovom povratku iz Luksemburga u Jugoslaviju. Na sastanku je bilo premalo vremena za neki ozbiljniji razgovor po pitanju ratne oštete, imovine iz Vojvodine odbeglih Podunavskih Švaba ili organizvovanja masovnijeg dolaska jugoslovenskih radnika na rad u Nemačku. Ovoj činjenici u prilog ide potpisivanje prvog ugovora sa Nemcima o mogućnosti vrbovanja radnika na teritoriji Jugoslavije za njihove potrebe još 1968. g. –znači pre prvog Brozovog susreta sa Brantom, ali u istoj godini kada su, posle prekida 1953.g., obnovljeni diplomatski odnosi sa Nemačkom!

Videvši da su gastarbajteri postali najbolji “izvozni artikal” ondašnje Jugoslavije jer su masovno stizale njihove devize, sigurno se u partijskim krugovima razmatrala mogućnost omasovljenja odlaska naših ljudi u Nemačku pa je pomenuti ugovor, i pored nekih kritika, oberučke prihvaćen. Ugovor je našim radnicima garantovao pravo na neograničeni boravak i rad, bez paragrafa da ako nestane posla, radnik obavezno mora da se vrati u Jugoslaviju. Nešto kasnije su sledili međudržavni ugovori o socijalnom i penzionom osiguranju itd.

Tek prilikom posete Vilija Branta Titu na Brionima aprila 1973. bilo je reči i o plaćanju ratne oštete a verovatno i o “gostujućim radnicima”. Iz dostupne dokumentacije se ne vidi, da li je i na koji način regulisano pitanje eventualnog obeštećenja imovine izbeglih Podunavskih Švaba. Pošto se o tome decenijama, osim u štampi odbeglih Švaba i na njihovim redovnim sastancima, nigde zvanično u Nemačkoj nije o tome ništa govorilo, pretpostavlja se da je na Brionima to pitanje prećutno smatrano već rešenim u smislu –Švabe su ratovale protiv nas, pobegle, a njihova imanja ostala su državi.

Nemačke štampa je likovala, da je Titov zahtev isplate ratne oštete Vili Brant odbio navodeći da ako se plati Jugosaviji, javiće se veliki broj drugih država koje će tražiti isto, što bi teško pogodilo nemački budžet i njihov dalji privredni razvoj. Brant je rekao, da su se za plaćanje nemačke ratne oštete već javili čak i verni ratni saveznici Adolfa Hitlera, Mađarska i Rumunija, bezobrazno tražeći novac!

U toku razgovora dogovorena je tzv. „Brionska formula“ koja će važiti za Jugoslaviju. Primer je bila Poljska kojoj je umesto oštete dat kredit od 1,3 milijarde DEM, sa u to vreme veoma niskom kamatom. Jugoslavija bi dobila sličan kredit od oko 1,2 milijarde DEM. Tito je velikodušno „oprostio“ plaćanje ratne oštete, što mu kao Hrvatu, ako je to on zaista bio, lako palo jer ni Slovenija ni Hrvatska nisu pretrpele takva ratna razaranja kao Srbija, Bosna i delom Crna Gora. Zna se da velikih šteta tamo nije bilo. Slovenački grad Maribor je oduševljeno dočekao i ugostio Adolfa Hitlera, a Zagreb je cvećem i klicanjem dobrodošlice pozdravio nemačke okupatore. Grad Zagreb i Hrvatska su bili verni saveznici SS hordi i Vermahta, hrvatske ustaške legije su vršile gnusne zločine nad nehrvatskim življem i hrvatskim komunistima sve do poslednjih dana rata.

Zajam je, izveštavala je nemačka štampa tih godina, delimično potrošen za izgradnju atomske centrale Krško, popunu budžeta ali je značajna suma navodno potrošena i za izgradnju Titove vile u Igalu u Crnoj Gori! Znači, maršalovi saradnici su najveći deo novca iz pomenutog kredita, preusmerili u delove Jugoslavije koji to svakako nisu bili zaslužili. Hrvatima su očigedno rado zaboravljeni svi zločini a i njima i Slovencima je izgradnjom nuklearke obezbeđena elektroenergetska sigurnost i manja zavisnost od srpskih elektrana!

Nije isključeno, da je jugoslovenska strana brzo prihvatila ponuđeni kredit kao obeštećenje i zbog nastašice novca u budžetu i velikih dugova ali i zbog toga jer je prema ugovorima iz Pariza 1945. i Londona iz 1953.g. pre isplate procenjene ratne štete, morao da se zaključi mirovni sporazum između Nemačke i Jugoslavije –a na to se moglo čekati decenijama. Taj ugovor, pomenimo uzgred i to, nije zaključen ni do do današnjeg dana. Ratna šteta u Jugoslaviji je bila procenjena na oko 9 milijarde ondašnjih dolara, što bi odgovaralo kupovnoj moći od oko 50 do 70 milijarde € danas. Pomenimo poređenja radi koliku je vrednost imala ta suma: Nemačka je iz Maršalovog plana pomoći Evropi do 1953. dobila „samo“ 1,412 milijarde dolara i time obnovila skoro čitavu infrastrukturu, veoma mnogo stambenih objekata u gradovima koji su u savezničkim bombardovanjima bili srušeni do 80 odsto itd.

Među istoričarima, publicistima i novinarima je često bilo reči o „Brionskom ugovoru o ratnoj ošteti“ za kojim je počelo traganje odmah posle Titove smrti. On do danas nije pronađen ni u nemačkim ni u jugoslovenskim arhivama. Zato nije isključeno, da je to, osim dogovora o pozajmici, bio „usmeni dogovor“ i da je Tito napravio grešku ne zahtevajući zvaničnu verziju pismenog ugovora. Kako inače objasniti činjenicu, da ugovora jednostavno nema? Sličnu grešku je napravio decenijama klasnije i Gorbačov kada se pre prihvatanja ujedinjenja Nemačke i povlačenja ruskih trupa sa teritorije Istočne Nemačke i raspada Varšavskog pakta, usmeno dogovorio da se NATO neće širiti dalje na istok. Koliko je vredna reč zapada, u međuvremenu znamo veoma dobro.

Pre Brinoskih razgovora su Jugosloveni u nemačkim bankama, i pored redovnog slanja velikih svota svojima u otadžbinu, imali ušteđevinu od oko 4 milijarde DEM tako da su, sudeći po nemačkim izvorima, Tito i jugoslovenska strana zaista pokušali da Nemce nagovorie, da ta suma bude kredit Jugoslaviji koji će ona vremenom vraćati svojim državljanima. Nemačka strana je to striktno odbila ali je načinjen „Nemačko-jugoslovenski ugovor o kooperaciji“ čija je tzv. „mešovita komisija“ predložila jugoslovenskoj strani osnivanje banaka u Nemačkoj što je ubrzo i učinjeno. LHB Internationale Handelsbank i Hessische Landesbank su zajedno sa Ljubljanskom bankom u Frankfurtu osnovale banku sa početnim kapitalom od 10 miliona DEM, kasnije je dodkapitalizovana sa još 5 miliona. Sledile su i neke druge jugoslovenske banke. Neuobičajeno velikim kamatama za uloge oročene na samo 2 godine, nuđeno je 10 odsto kamate na godinu, privučeni su mnogi ondašnji Jugosloveni koji su ulagali svoj teško zarađeni novac. Već tada se nazirao početak pljačke devizne štednje. Mnogi gastarbajteri su oštećeni za velike sume deviza, koje im još nisu u potpunosti i sa obećanim kamatama vraćene.

Vremenom je priliv novca bio sve veći, tako da je u te banke uložen novac olakšao ekonomski položaj Jugoslavije jer su ga banke stavljale na rapolaganje državi. Računa se da su osim uloga u naše banke u Nemačkoj, oko 1 milion Jugoslovena godišnje u to vreme za izdržavanje porodica, izgradnju kuća i stanova, kupovine poljoprivrednog zemljišta itd. slali do 5 milijarde DEM. Ta „navika“ je ostala sačuvana do danas, pa i današnji „gastarbajteri“ koji već decenijama to nisu jer su odavno postali pravi iseljenici, godišnje u Srbiju šalju od 3 do 5 milijarde dolara!

Naš zaključak, proizašao iz dostupnih dokumenata, pisanju zapadne štampe itd. glasi, da Tito sigurno nije dobrovoljno dozvolio izdavanje pasoša svima koji su to želeli i nije potencirao intervencijom kod Vilija Branta odlazak još većeg broja radnika jer se to masovno događalo i pre susreta sa njim. Naprotiv, iako je znao da za taj milion ljudi odbeglih u Nemačku nije bilo radnih mesta u Jugoslaviji, često se u javnosti žalio na odlazak mladih ljudi. Slično se događa i danas. Naši političari traže povratak mladih iz sveta iako dobro znaju da posla u Srbiji nema ni za one koji su ostali.

Što se nekadašnjih „radnika na privremenom boravku u inostranstvu“ tiče, kako ih još uvek i današnja vlast naziva, to su danas iseljenici od kojih mnogi van Srbije žive pedeset i duže godina. Oni su izrodili već i treću generaciju Srba u Nemačkoj. Svojevremeno su preživeli i Titovu demagogiju pa ih demagogija današnjih srpskih vlastodržaca veoma malo interesuje a još manje tangira. Malo ih se tiče šta vlast priča i šta obećava, daleko više ih interesuje, kako i koliko da pomognu rodbini u Srbiji da preživi i ova, svakako teška vremena.