Otac me prvo pretukao pa sam išao na hitnu operaciju, davio me, u sred janura sam spavao napolju, a danas smo ga poslali u zavor: Stravična ispovest mladića iz Podgorice

Koliko puta se dogodilo da mislite da poznajete nekoga, a zapravo kada dobro razmislite ne znate ništa o njegovom životu? Vrlo često stičemo utisak o nekoj osobi samo na osnovu onoga što objavljuje na društvenim mrežama, a da zapravo nismo apsolutno svesni onoga šta se događa u privatnom životu te osobe ili kakav "teret" vuče još iz detinjstva.

Danas zato neki odlučuju zbog toga da upravo na društvenim mrežama podele svoju priču. Jedan od njih je mladić iz Podgorice, koji je na tviteru pod imenom "Alexogoth".

Ovako teče njegova ispovest.

- Danas mi se život totalno promenio, a i ispričaću vam zašto. Priča je mnogo komplikovana i duga 20 godina, pa ću probati da to prepričam ukratko. Glavni problem u mom životu oko kog se i vrti ova priča, bio je moj otac. Nasilnik. Već sa tri godine sam zaradio prvu traumu od njega, tako što je svoju nervozu istrošio svojim šakama na meni, pa sam istog dana prestao da pričam sve do svoje sedme godine.

Kroz dalje odrastanje samo su se nizale različite traume i loše uspomene. Društvo nisam smeo da dovodim kući, niti da ja idem kod njih. Jačina svakog njegovog besa videla se po broju i nijansi mojih modrica.

Dosta puta je znao da me, još kao malog, uzme za grlo, stegne, podigne i pusti da se tako gušim neko vreme i onda me baci na pod gde bih se onesvestio. Nikad mi nije bilo jasno zašto to radi, jer i da sam bio problematično dete, to ne bio ispravan način da se tako ophodi prema svom detetu.

On nije nikad pio, niti se drogirao. Sa svojih 10 godina bio sam isteran napolje da spavam na stolici, na terasi, u sred januara dok pada sneg. Tada sam se teško razboleo. A sa svojih 13 godina kad sam se povredio na fizičkom, onako povređen sam bio prvo pretučen do besvesti od strane oca, pa tek onda poslat na hitnu operaciju. Nije hteo da upali svoj auto i poveze me, nego je majka morala da se snađe za prevoz.

Kad sam se vratio iz bolnice mlitav i slab, nisam mogao ni da se ispravim fino, morao sam ocu da operem auto, hladnom vodom i bez jakne usred zime. Pošto nisam mirovao kako treba, operacija je morala da se ponovi. Kad god bih izlazio sa društvom morao bih da lažem da idem na kurs, ili nešto u vezi sa školom.

I ne znam zbog kog razloga su meni sve normalne stvari, koje su drugi mogli da rade, bile zabranjene. Kako sam odrastao, to se samo nastavljalo i nije do danas stajalo. Ponekad se dešavalo da sam 5 puta na dan morao da nameštam svoju sobu jer bi on svaku stvar, od hemijske do kreveta, prevrnuo. Pa čak i ako sam ja u tom trenutku spavao u tom krevetu.

Da kažem svoje mišljenje o nečemu bilo je zabranjeno, on je morao da bude glavni, da uvek bude u pravu i da sve kontroliše. Za svoj dvadeseti rođendan sa, dobio 2 udarca otvorenom šakom u slepoočnicu i svoju krv iz usta minut kasnije.
Mogao bih roman da napišem kad bih pisao o svakom traumatičnom trenutku iz svog života, ali dovoljno ste čuli. Slične stvari su soživljavali i moja majka i moj stariji brat, ali ne baš toliko žestoko. Godinama sam njih dvoje molio da prijavimo slučaj, ali su bili previše uplašeni.
Ali kako je poslednjih meseci postalo toliko neizdrživo i kako su njih dvoje počeli da osećaju jednaku bol kao i ja do tada, odlučili su da me poslušaju. Juče smo prijavili ovaj slučaj, dali izjavu o događajima u kući proteklih dana i čekali da ga privedu.

Nakon što ga je policija kontaktirala, on je pobegao iz kuće. Preko 10 patrola je bilo uključeno i na kraju su ga pronašli i priveli. Pre sat vremena smo se vratili kući iz suda za prekršaje. Majka i brat su nekako pokušavali da popuste i odrade sve smirenijim tonom ali ja sam bio taj koji je rekao da će svedočiti protiv oca.

Danas na njegovu slavu, otac će da bude poslat u zatvor na privremeno. Za to vreme, majka će da podnese tužbu za razvod braka. Nakon razvoda biće udaljen iz stana i prepisaće mu zabranu prilaska.

Žao mi je što je ovo čekalo 20 godina, ali bolje ikad nego nikad.

Takođe, želim da kažem da je sve ovo vreme moje društvo bilo to što mi je davalo snagu i održavalo me. Redovno bih ostajao na fakultetu do 19h kad je i poslednji studentski autobus, samo da bih što manje bio kući. Sad to više ne moram da radim. Zamolio bih svakog ko trpi ovako nešto slično da reaguje što pre, izlaza ima i ima ljudi koji će stati uz vas. Budite hrabri - napisao je on.
Mladić je na Tviteru pobrao mnoge komentare. Čestitaju mu na hrabrosti i izražavaju žaljenje zbog užasnog detinjstva i mladosti koje je ovaj mladić imao.