KOLAŠIN je, bez sumnje, na području cele bivše SFRJ, grad sa najviše obeležja iz epohe komunizma, čiji doslovce svaki trg, ulica i škola podsećaju na vreme kojeg se mnogi sa setom sećaju, ali i koje bi neki rado da zaborave.

I tako, dok šetajući gradom dva puta naletite na spomenik revolucionaru Veljku Vlahoviću i na njegov trg, oni koji malo bolje poznaju istoriju nađu se u čudu: nije li Kolašin mesto u kome bi trebalo da se diče spomenikom, trgom, a o ulici da i ne govorimo, sa imenom mitropolita crnogorsko-primorskog, arhiepiskopa pećkog i patrijarha srpskog i vrhovnog poglavara Srpske pravoslavne crkve (od 1938. do 1950. godine) Gavrila Medenice Dožića. Čoveka rođenog nadomak čuvenog manastira Morača, u kome je učio prva slova, upamtio priče i stihove o slobodarima i bojevima, koje su za oslobođenje Kolašina od Turaka vodili i igumani, čuvari ove svetinje.

- KOLAŠIN zaboravlja svoje najčuvenije ljude. Krije one najuglednije. Zašto u gradu nema ulice patrijarha Gavrila Dožića, našeg Moračanina? Da nije Crkve Svetog Dimitrija i Spomenika studentima dobrovoljcima palim u Prvom svetskom ratu, neupućeni bi pomislili, kada bi videli spomenike i nazive ulica, da Kolašin nije mrdnuo dalje od 1945. godine - kaže meštanin Željko Vukićević, koji godinama vodi bitku da jedna od kolašinskih ulica ponese ime Milovana Jakšića Jakše, El Grande Milovana, kako ga je urugvajska štampa krstila na kraju prvog šampionata sveta u Montevideu golmana fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije i, makar privremeno, jednu od avenija nazvaše po stasitom Kolašincu.

- Moglo se nekoj ulici dati ime ratnika iz bojeva protiv Turaka. Nema razloga da se jednoj ulici da ime Dunje Đokić ako imamo ulicu Palih partizanki. Bilo je davanja naziva ulicama i po bratstveničkoj osnovi - priča, za "Novosti", predsednik kolašinskih boraca i antifašista Gojko Vlahović, koji na pitanje kako se ne nađe mesta i za patrijarha Dožića, odmahuje rukom i kaže: - Teška priča...

PROČITAJTE JOŠ: Ozna streljala 1.000 ljudi kod spomenika kralju Aleksandru

TRAŽEĆI u "teškoj priči" oznaku sa imenom patrijarha Dožića, kome roditelji po rođenju nadenuše ime Đorđe, zatočenika okupatorskih logora u Prvom i Drugom svetskom ratu, u Mađarskoj i Nemačkoj, spustismo se i do drevne lavre Nemanjića - manastira Morače.


Partizansko groblje na Brezi /
Foto M. Sekulović

- Evo, odavde nisu, niti će ikada moći, bez obzira na to što su to možda i želeli, da proteraju patrijarha Gavrila Dožića.

Ovim rečima nas dočekuje arhimandrit Rafailo Kalik, iguman, koji gotovo 40 leta bdi nad zadužbinom Stefanovom, sina kralja Vukana, unuka Nemanjinog, i pokazuje na patrijarha u belom mermeru na zidu biblioteke.

"Ponizimo se pred Bogom, a uspravimo pred ljudima", ispisane su na spomen-ploči Dožićeve reči uoči martovskih zbivanja daleke 1941.

Spomenik Veljku Vlahoviću na "njegovom" trgu / Foto svetosavlje.org

- Od moračkog đaka do srpskog patrijarha, ispisano je još na mramoru, na zidu biblioteke, sa više od 10.000 naslova.

- Mi čuvamo ime patrijarha Dožića. Znamo i zbog čega ga "nema" u Kolašinu. Ćute o tome, jer ne smeju od naroda javno da kažu. Nema ga zbog Podgoričke skupštine - kaže sedi iguman, nevoljno se osmehujući, jer zaista su došla teška vremena. Neki bi kazali i potonja, ali, na svu sreću, prva sveća koju je mlađani Đorđe zapalio u drevnoj lavri još uvek gori. Sija, gore, sve do Kolašina, nad kojim bdi njegov patrijarh i moli se i za one koji ne znaju što čine i čine što ne znaju...


Arhimandrit Rafailo Kalik


BILO JE I TEŽE...

Odavno je pokrenuta inicijativa za davanje imena patrijarha Dožića jednoj od ulica u Kolašinu. Međutim, uvek se nešto ispreči...

- Istorija je neumoljiva. Bilo je za ovaj narod i težih momenata. Preživeće se i ovo, očvrsnuće ljudi, koje vera drži uprkos svemu. Tačno je, Kolašin ima mnogo bezimenih ulica. I sličnih ljudi. Naći će se ovde mesta i za ime patrijarha Gavrila - priča Saša Dožić, doskorašnji predsednik SO Kolašin, čovek iz familije patrijarha, koji je, kako je zabeleženo, predsedniku Crnogorskog senata, vojvodi Božu Petroviću, saopštio odluke Podgoričke skupštine sa kojima se on saglasio, a potom je patrijarh bio na čelu grupe od 18 poslanika crnogorskog parlamenta koja je u novembru 1918. donela u Beograd odluku o ujedinjenju sa Kraljevinom Srbijom.