DVE decenije su otkako se graničar Vojske Jugoslavije Simo Popović (21) iz sela Crkvičko Polje kod Plužina preselio u večnost, stajući u red besmrtnika koji su dali svoje živote za otadžbinu u nametnutom ratu protiv NATO i albanskih terorista. Ovaj hrabri Pivljanin prva je žrtva krvave bitke na karauli Morina u osvit 11. aprila 1999. na praznik Vaskresenja Hristovog. Jedini budan među usnulim borcima bio je Simo, aktivna meta za snajperistu čiji ga je metak pogodio u čelo. U lokvi krvi raspršile su se svi Simovi snovi i planovi koje je kovao, da bi ista sudbina nešto kasnije zadesila i njegove drugove, tek stasale mladiće koji praktično život nisu omirisali. Upravo napadom na karaulu Morina krenulo se na Košare kada je počela jedna od najkrvavijih bitaka VJ protiv šiptarskih terorista i stranih plaćenika, koji su izvirali sa albanske granice, uz podršku NATO aviona i bombi.

- TEŠKO je šta reći posle dvadeset godina pomešanih tuge i ponosa. Rana će boleti dok sam živ. Simo je bio dobar, uzoran sin. Hrabar. Trinaest dana pre pogibije bio je ovde kod nas. Došao da nas obiđe. Bili smo srećni, jer nam je pričao o podvizima naših boraca, visokom moralu u vojsci, želji da se satru teroristi OVK kojima su logistika bili NATO avioni. Pokušao sam da ga odvratim da se tamo više ne vraća, ali nije hteo drugove da ostavi na cedilu. Ja sam bio spreman da umesto njega uzmem pušku i odem na bojište, ali nije bilo sile da odustane. Nažalost, nekoliko dana kasnije, u paklu Morina i Košara, izgubili smo ga u 21. godini - priča, za "Novosti", njegov otac Sreten Popović iz Crkvičkog Polja na Pivskoj planini poviše Plužina.

Pročitajte još: VOJNIK U VREME NATO BOMBARDOVANjA NA KiM: Bolest mi došla sa uranijumom

Sa suprugom Vukosavom izrodili su jedanaestoro dece - šestoro sinova i petoro kćeri, podizani po uzoru na glasovite pretke. A i kako bi drugačije kada su potomci Mrnjavčevića koji su se na pivskom parčetu zemlje doselili pre četiri veka. I nije bilo generacije koja nije patriotizam plaćala glavom.

IME Sreten Popović kaže da je bilo u planu da jedna od kasarni u Crnoj Gori ponese ime njegovog sina. - Od toga sada nema ništa, jer je Crna Gora ušla u NATO, protiv koga smo se borili 1999. godine. Njima je Simo neprijatelj - dodaje, uz puno gorčine. - Na grob mog sina dolazio je general Nebojša Pavković, koji danas tamniči u nekom zatvoru - upravo zato što je branio zemlju od NATO agresora.

- Nikada nisam poželeo da odem na mesto Simove pogibije, jer šta bih tamo video osim kamena i večitog pitanja: kako i zašto? Mislim da i kada bih saznao nešto više o njegovoj smrti, bilo bi mi teže. Ništa ne možemo vratiti, a izgubilo se mnogo. Ponosni smo na Sima, braći je životni uzor.

VITRINU u kući Popovića krase odličja koja je posthumno dobio Simo. Tadašnji komandant Druge armije VJ general Milorad Obradović u ime predsednika SRJ Slobodana Miloševića uručio je porodici Medalju za vrline u oblasti odbrane i bezbednosti, bajonet i državnu zastavu pod kojom je Simo poginuo.

Tužna vest Sretena je zatekla kao radnika "Čistoće", na podgoričkom trgu. Uspeo je nekako da skupi snagu, da "ne pukne" od bola. Kada je kući došao, cela Piva se sabrala.

- Došli su znani i neznani, podelili tugu sa nama - priseća se Sreten Popović.

Odličja koja je dobio hrabri vojnik sa karaule Simo Popović

Bajonet koji je uručio porodici tadašnji komandant Druge armije VJ general Milorad Obradović


PRVOJ ŽRTVI AGRESIJE

Na prokletoj karauli

bivše granice Morina

smrt ugrabi odvažnoga

branitelja Jugo-sina!

Koji bješe smjelo

spreman,

da rodinu svoju brani,

rodoljublje bi krivica,

da Simo u smrt porani!

Kao prvoj žrtvi crne

zločinačke agresije,

za Popović Sima časne

pijetetne impresije!

Ko vojniku patrioti,

i nesretnoj prvoj žrtvi,

kažem: Simo i svi drugi,

nikad nećete biti mrtvi!

Pamtiće vas otadžbina

ko branitelje časti njene.

Uz sjećanje s poštovanjem

da nikada ne uvene!


Ove stihove u slavu vojnika Sima Popovića napisao je pesnik Hadži Bogoljub Boban Velimirović.