Zoran Lakić: Zabrana tri prsta

TRI prsta su, izgleda, opet vrlo aktuelno pitanje sve više ispolitizovane Crne Gore. Mnogo važnije od svih drugih problema, pa i onih koji život znače. Pođimo, na primer, od sve većeg broja nezaposlenih - procenat njih je u poslednje dve-tri godine, narastao čak za 20 odsto. Procenjuje se da je u Crnoj Gori i više od 50.000 nezaposlenih. Među njima je najviše mladih, pa i školovanih.

Zar to nije znak za uzbunu?

Alarm nije upaljen ni povodom enormne zaduženosti Crne Gore, koja iznosi blizu tri milijarde evra, niti zbog povećanog broja ubistava u međusobnim obračunima raznih kriminalnih grupa. Znak za uzbunu nije dat ni zbog poremećenih odnosa po osnovu sve većih socijalnih razlika, kao ni sve brojnijim protestima po raznim osnovama, a i posebno višenedeljnih demonstracija majki Crne Gore zbog uskraćenih primanja.

Sve to i još mnogo toga drugog nisu alarmantni razlozi za uzbunu poput činjenice da su crnogorski mladi košarkaši slavili svoj sportski uspeh sa podignuta tri prsta slave i ponosa.

Zaista ne razumem razlog za oštru reakciju zvaničnika ovim povodom. Još manje razumem njihovu tvrdnju da ta tri prsta vode Crnu Goru u propast. Pre bi to moglo da se shvati kao "savet" tim mladićima da moraju negde drugde da traže "svoju reprezentaciju". Svi se trude da okupe svoje najbolje sportiste, a zvanična Crna Gora im poručuje da njen grb, zastavu i himnu mogu nositi samo bez tradicionalna tri prsta slave i ponosa. Sportska javnost Crne Gore odista traži puno i precizno objašnjenje zvaničnika - da li je to i stav države.

A do tada ćemo podsetiti da je taj simbol - verskog karaktera. I da je u Crnoj Gori Ustavom odvojena vera od države. I da je, za one koji su to zaboravili, veroispovedanje u Crnoj Gori - slobodno.

Veliki klubovi imaju svoje navijače svuda po svetu. Kao primer navodimo brazilski Santos, madridski Real, rimski Lacio, londonski Arsenal... A kod nas, u bivšoj Jugoslaviji, to su Partizan i Crvena zvezda iz Beograda, te splitski Hajduk i zagrebački Dinamo. Nije, dakle, reč ni o veri, niti o naciji, već samo o omiljenim klubovima. O klupskim bojama.

Zbog mešanja politike u sportske priredbe, publika sve više apstinira sa ovih događaja. To vide svi koji prate sport. Stadioni i borilišta su prazni između ostalog i zbog takvog "navijanja".

Politika sve više osvaja sportske stadione. Tamo se više nego drugde promoviše politika i to po pravilu ona najpogubnija. Mafija, a ne sportska publika ispisuje fašističke simbole na stadionima i zagovara mržnju, poput slogana "Ubij Srbina", koji se neretko čuo i na košarkaškim utakmicama u Podgorici. Zato su stadioni ostali bez one prave sportske publike. Među malobrojnim posetiocima najbrojniji su oni koje narod naziva huliganima. Oni, a ne istinska publika, stadione pretvaraju u arene, rizična mesta po bezbednost svih prisutnih. To je Evropa, dobro shvatila. A kod nas se organizuje prava hajka protiv tri prsta. Uskraćuje se mladima da na svoj način iskažu tradicionalno svoju radost zbog uspeha.

Zanemariti sve to i pokrenuti pravu hajku zbog podignuta tri prsta slave i ponosa, a u navedenom slučaju i mladalačke radosti, pravo je bezumlje. Tri prsta u pravoslavlju isto su što i četiri prsta u katoličanstvu: U ime Oca i Sina i Svetoga duha. I ništa više od toga! Uzgred i na kraju mogli bi priupitati našeg zvaničnika da li bi on i oni tako oštro reagovali da su naši mladići proslavljali sportski uspeh - sa četiri prsta?

Zoran Lakić, akademik CANU