Jelica Stojanović: Deklaracija samo za Srbe

U AKTUELNOJ Deklaraciji o zajedničkom jeziku navedeno je da je reč o jednom jeziku. I to je, naravno, tačno. Srbistika i srpski lingvisti to su oduvek znali i od toga nisu odstupali. Čak je i sasvim očigledno da je to jedan jezik, prema komunikacijskom kriterijumu, ma kako se jezik imenuje, svi se izuzetno dobro razumemo. Ali najvažnije je pitanje, ako je to jedan jezik, koji je to jezik. Deklaracija, nažalost, polazi od srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog, kao da je to prapočetak svega. Kao da pre toga nije ništa postojalo. Ne kaže se na osnovu čega je nastao srpskohrvatski/hrvatskosrpski.

Osnovno je pitanje kako se taj jezik (kako što se tiče pisanog nasleđa, tako i što se tiče dijalekatske osnovice koja je u osnovi standardnog/književnog jezika) imenovao, kao i kakva je njegova struktura, koje je njegova kolevka. Kao što je rekao Pavle Ivić, štokavski dijalekat je nastao na prostoru srednjovekovne Srbije. Dakle, to je onaj jedan jezik koji je normirao Vuk Karadžić "za Srbe sva tri zakona", i koji je Vuk nazivao jedino srpskim.

Da je to jedan jezik, tu dileme nema, bez obzira na veštačke otklone koji se stvaraju pokušajem unošenja nekih novina u vukovsku normu. I koliki god otklon da se napravi u različitim centrima, ne može se stvoriti razlika (niti je stvorena) da bi se moglo raditi o različitim jezicima.

Nasuprot ovome, u Deklaraciji stoji: "Sve četiri trenutno postojeće standardne varijante ravnopravne su i ne može se jedna od njih smatrati jezikom, a druge varijantama tog jezika". Međutim, srpski jezik, i njegov standard nije varijanta nečega nadređenog, već je on nadređen svim izvedenicama.

Srpski jezik je sačuvao svoju vertikalu, kontinuitet, i na dijalekatskom planu, i kao standardni/književni jezik, on nije varirao u odnosu na nešto, nije imalo potrebe da se pravi veštački otklon. Kao i svaki standardizovani jezik, i srpski se osavremenjava u skladu sa neminovnošću društveno-jezičkih promena. To su blage i potrebne promene. Norma srpskog jezika nije išla ni za čim veštačkim.

Dalje, u Deklaraciji se kaže da se svakom ostavlja mogućnost da jezik imenuje kako želi, čime se vraćamo na samoproklamovano pravo koje je stvoreno od strane Hrvata šezdesetih godina 20. veka, što je potom prihvatano kao "obrazloženje" za ostala novonaimenovanja. Uglavnom, pitanje je ko stoji iza Deklaracije i kome je ona namenjena... Čemu bi trebalo da posluži.

Poučeni dosadašnjim iskustvom, govornici srpskog jezika i Srbi ne mogu očekivati nikakve dobre namere. Deklaracija, u suštini, budući kako je sročena, ima, pre svega, za cilj da srpsko pisano, književno, jezičko nasleđe preuzme, podvede pod savremena naimenovanja i projekcije, prema državnim, regionalnim, nacionalnim projekcijama, kako bi kome odgovaralo. Ali da se od srpskog nasleđa što je moguće više "očupa". Iza ove deklaracije ne stoji srbistika, jedva koji izuzetak. Kao što vidimo, ni Hrvati generalno ne prihvataju Deklaraciju, ali oni iz drugih razloga. Oni poriču nepobitnu činjenicu da je to jedan jezik. Jer je to za njih problematično, a i bolno. Mislim da je Deklaracija, pre svega, "namenjena" Srbima, koji bi trebalo da prihvate da se srpski može zvati kako ko hoće, da Hrvati ostanu pri imenovanju jezika "hrvatski", a ostali prostori da ostanu pri nesrpskim imenima.

Šta bi to trebalo da znači u Crnoj Gori?! Pa to isto, samo još drastičnije, pogubnije i dramatičnije, istorijski, a i na savremenom društveno-jezičkom planu, najiščašenije: da se srpski jezik ne zove srpskim i da se srpsko jezičko i književno nasleđe podvede pod nešto drugo što bi, pre svega, trebalo da ne bude srpsko.

Jelica Stojanović, Filološki fakultet u Nikšiću