Miroslav Janković: Zašto Bakir tuži istoriju

BOSNA će zatražiti reviziju presude Međunarodnog suda pravde od pre deset godina po kojoj Srbija nije osuđena za genocid u Srebrenici. Ko očekuje da neće, taj ne poznaje Bosnu i ljude koji je vode. Dok god postoji mrva ili promil šanse da se goni Srbija, Bosna će pisati tužbe i tvrditi da je 1995. godine u Srebrenici i Srbija bila odgovorna za deseti po redu genocid u istoriji muslimana ovih prostora.

A prvi je počinila Turska 1831. godine, kada je sultan ugušio begovsku pobunu u Bosni koju je predvodio Husein-kapetan Gradašević, Zmaj od Bosne. Od njega do Alije Izetbegovića, kako tvrde bošnjački istoričari danas, ređali su se genocidi nad njima, koje su uglavnom činili Srbi: vodeći ratove za proširenje njihove nacionalne države.

Objašnjavajući ovih dana zašto će do 26. februara ustati s novom tužbom i dokazima protiv Srbije, Bakir Izetbegović je to formulisao kratko i jezivo u jednoj rečenici: "Ne možemo skloniti svoje kosti pod tepih." Njemu su u ovom trenutku potrebne dve stvari: novo armiranje i cementiranje statusa žrtve i održavanje tempa neprestane potere i hajke za novcem, tj. srpskom odštetom za bošnjačku prolivenu krv.

Bošnjaci jednostavno smatraju da imaju apsolutno pravo i na jedno i drugo i da to pravo leži duboko u istoriji ovih prostora i bošnjačko-srpskih odnosa.

Nećemo se ovaj put baviti pitanjem deset genocida nad muslimanima, mada bismo mogli postaviti pitanje njihovim istoričarima koji su ih izbrojali: kako jedan narod uopšte može da preživi deset genocida? Toliko o tome. Nego, zašto Bošnjaci žarko žele srpski novac i sanjaju naplatu svojih stradanja? Srpsko-bošnjački računi iz prošlosti su zamršeni, lako zapaljivi ili, što bi rekao Andrić, to su lagumi na dugu fitilju.

Sve je počelo u Kraljevini SHS, kada je kralj Aleksandar agrarnom reformom 1918-1919. godine oduzeo zemlju agama i begovima i podelio je srpskim seljacima. Tada je u Bosni konačno ukinuto kmetstvo, budući da su age i begovi prestali biti elita koja živi od tuđeg rada. Sahranjen je konačno srednji vek, ali je iz tog pepela počeo da niče nesavladivi muslimanski gnev na Srbe koji do današnjeg dana samo raste. Zapravo, malo je dremao u drugoj Jugoslaviji, a buknuo na njenim razvalinama i još plamti.

Bošnjaci-muslimani smatraju da je oduzimanje aginske zemlje bio klasični ekonomski genocid nad njima: jedan od onih deset. I da to jednog dana mora biti naplaćeno. Ti dani su, po njihovom razumevanju vremena, sada došli.

Bošnjački istoričari izračunali su da je Aleksandar oduzeo oko 1,85 miliona hektara muslimanske zemlje u Kraljevini, a posle njega Tito još oko 600.000 hektara u SFRJ. Samo bosanskim agama i begovima oduzeto je oko dve trećine od navedenih brojki. Tada je prekinut kontinuitet muslimanskog vladanja Bosnom, jer je njihovu zemlju dobilo više od 600.000 srpskih porodica, među kojima je bio veliki broj solunaca.

Kraljevina je zemlju muslimanima plaćala ispod tržišne cene, tek oko 40 odsto od njene vrednosti. Isplatila je nešto gotovinom, a mahom obveznicama sa rokom naplate od 50 godina i kamatom od četiri posto. Nije isplaćena ni polovina duga čiji je rok istekao 1971. godine; uništena je begovska elita i muslimani su prestali da budu politički narod. Oteto se mora kad-tad vratiti ili naplatiti, tako agrarnu reformu tumače njihovi istoričari.

Bosnom je vladalo, u stvari, nekoliko stotina begovskih porodica koje su dobile dovoljno novca da bi se iselile u Tursku ili prilagodile novom vremenu. Ali reformom su oduzeta imanja i ogromnom broju sitnih zemljoposednika koji su preko noći postali proleteri: u toj očajnoj masi uzgojena je potonja muslimanska srbomržnja. Begovi su na svom namu (ponosu) odnegovali prezir na Srbe, a sirotinja ogorčenu želju za osvetom i nadoknadom.

Alija Izetbegović je više puta rekao da u Srbiji uz Drinu imao oko milion hektara zemlje koja se u knjigama još vodi na muslimane. I da će od Srbije u pogodnom trenutku tražiti da im bude vraćena. On je za života tako mislio da naplati i begluk koji im je uzeo kralj Aleksandar. Njegov sin danas na Srbiju ide tužbom. Kako neće uspeti da privoli ostala dva člana Predsedništva BiH Ivanića i Čovića da se slože s pokretanjem revizije, verovatno će neke papire doturiti preko pravnog agenta Softića pred sudije u Hagu: biće to, zapravo, bošnjačka poluilegalna revizija, ali će ona zaroniti u haške ladice da (pri)čeka neka bolja vremena.

Da svemu dadne nonšalantan i rutinski ton, Bakir se odjednom odrekao apelacije Ustavnom sudu za promenu imena Republike Srpske, jer to može čekati. Jer, Hag je preči. Iz njega bi "kadli-tadli" mogle stići pare, a od novog imena RS samo - satisfakcija. A razlika - drastična, što bi rekli oni predratni "nadrealisti".