UKOLIKO Milorad Dodik do sada nije nekim tajnim kanalima plaćao Valentina Incka, trebalo bi bogato da ga nagradi. Jer, teško da je ijedan zapadni zvaničnik toliko pomogao konsolidaciji Republike Srpske do sadašnjeg visokog međunarodnog predstavnika.

Poslednji u nizu njegovih ispada, kada je povodom proslave Dana Republike 9. januara uporedio Srpsku sa NDH, verovatno je najteža uvreda koju je uputio Srbima otkad je došao na funkciju. Ne samo da je nevaspitano porediti ono što se dešavalo tokom građanskog rata u BiH sa monstruoznim ustaškim režimom (čak i da se u obzir uzmu i sve iskonstruisane presude Haškog tribunala, to je jednostavno netačno), već je i u pravno-formalnom smislu Incko potpuno pobrkao lončiće.

NDH je bila fašistička marionetska država, jednostrano proglašena aprila 1941. godine sa titularnim kraljem Tomislavom Drugim. Taj Tomislav je zapravio bio italijanski vojvoda od Aosta-Ajmone, koji nikada nije posetio svoju "kraljevinu". Pavelić se uzdao u to da će na takav način obezbediti nekakav legitimitet, a u stvari, ispostavilo se da je njegova marionetska zemlja bila dvostruki protektorat - italijanski i nemački.

Inače, Pavelić i Kvaternik nisu bili prvi nemački izbor. Ali Vlatko Maček je odbio da stane na čelo NDH, pa se Hitler našao u iznudici. Zbog zločina, jezivih čak i prema nacističkim standardima, već od septembra 1941. vlasti u Berlinu su pokušale da nađu zamenu Paveliću. Pretekli su ih događaji, ustaše su spremno počele da liferuju svoje odrede ka Sovjetskom Savezu, pa je poglavnik opstao na poziciji.

Inače, koliko je očajan formalni položaj bio, pokazuje Rimski ugovor iz maja, kojim se NDH odrekla većeg dela Dalmacije u korist Italije, Hortijeva Mađarska je nezadovoljna teritorijalnim dobicima u Slovačkoj (u Slovačkoj se takođe formira marionetska država, pa Mađari suprotno očekivanjima ne dobijaju celokupnu "Gornju zemlju", kako su to bili planirali) uz nemačku prećutnu saglasnost anektirala Međimurje, a Nemačka je sve vreme okupacije pod svojom upravom držala Srem (Ostsyrmien), iako je on nominalno bio u sastavu NDH.

Jedino za šta se ustaška vrhuška pitala u NDH bio je odnos prema Srbima. U ovom kontekstu sa NDH bi se mogla porediti lažna država Kosovo.

Za razliku od toga, Srpska je proizvod međunarodnog sporazuma, u njenom stvaranju su učestvovale četiri od pet država stalnih članica SB UN, a svoju ulogu je imala i EU.

Njene nadležnosti i formalni položaj precizno su definisani ugovorom, potvrđenim od strane relevantnih međunarodnih činilaca. Za protekle dve decenije taj ugovor je nekoliko puta prekršen, ali uvek na štetu Srba. Ako mu već istorija NDH nije poznata, onda bi o istoriji Srpske Incko morao makar nešto da zna.

Ali njegovo neznanje i nevaspitanje, iako paraju uši pristojnim ljudima, nisu bili kontraproduktivni po interese Srba i Srpske. Čak naprotiv.

S jedne strane, Incko uspeva ono što ne mogu srpski političari: homogenizuje srpsko javno mnjenje na Balkanu. Možda i od svog nastanka, Srpska nikada nije imala veću podršku među Srbima, ma gde oni živeli. Sa druge strane, Incko je do te mere kompromitovao funkciju visokog predstavnika da je sada sasvim legitimno postaviti pitanje njenog daljeg postojanja.

Izuzimajući Miroslava Lajčaka i donekle Kristijana Švarc-Šilinga, svi ostali su bili subjektivni. Istina Pedi Ešdaun, Karlos Vestendorp, a pogotovo Karl Bilt i Volfgang Petrič bili su dosta suptilniji, nametali su svoju volju koristeći se drugim sredstvima i dugo pripremajući teren.

Incko nastupa kao jeftini sarajevski advokat ili portparol partijskog Komiteta. Zbog toga je napravio problem ne samo sebi, već i fukciji koju obavlja. A to je dobro za Srbe. Što pre vidimo leđa pristrasnim međunarodnim predstavnicima, lakše ćemo braniti svoje interese. Zato ga treba podstaći da se što češće oglašava. Neka o Srbima priča šta hoće i što žešće udara. Kažu u Šumadiji: nije bitno šta govori, već ko govori. Istrpećemo mi njegove uvrede. A ono što nam se zbog tog trpljenja otvara kao šansa politički je neuporedivo vrednije.