Uz otkose poteku i sećanja

U ZASEOKU Granica, na granici Crne Gore i Srbije, uz mnogobrojne naporne poslove, ali i u razgovorima o vremenu koje je prošlo i koje dolazi, svoje staračke dane provodi devedesetogodišnji starina Mile Komarica. Dočekuje nas srdačno na vratima svog skromnog doma. Potom se priseća vremena kralja Aleksandra, pa teške godine stradanja, golgote i nepravde...

- Rođen sam u martu 1925. godine, a evo, i letos sam ručno kosio onu moju livadu.

Vajka se, pritom, da je u današnje vreme teško naći dobru belegiju, pokazujući svoju davno prebijenu. Kroz smeh dodadije kako se ponekad plaši da mu je ko ne uzme i odnese.

U svom zanosu stiže i do sećanja na burna predratna i ratna vremena. Hvali kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je za njega bio i ostao najbolji vladar, jer se u njegovo vreme znalo za red. U tome se slažu mnogi, bez obzir na veru i sudbinu.

- Baš neki dan na pljevaljskoj pijaci razgovaram i sa Srbima i muslimanima, kažu: jes' vala, imaš pravo, kralj Aleksandar bio je najbolji za Srbiju i ljude. Obišao sam ja celi ovaj naš kraj, od Foče, preko Rogatice i Prijepolja, pa sve do Priboja. Mnogi moji vršnjaci su već pomrli, ali ja se još držim, mada je godina puno.

Starina Mile nije zaboravio ni svoje ratne komandante i saborce iz slavnih srpskih vremena.

- Ja sam 1945. godine imao 20 godina, i iako sam završio samo četiri razreda osnovne škole, znao sam da se u strance ne možemo uzdati. To mi je pričao otac, koji je bio solunski borac, pa je okusio brojne nevolje i nepravde.

Ne krije ni svoju zabrinost zbog propadanja varoši, kao ni zbog toga što mladi ljudi neće da rade. Kaže: - Ako nas nestane, neko mora doći i naseliti ovu zemlju. Ponekad mu svrate deca i unučad, ali oni ne nameravaju da se vraćaju.

- Selo je spalo na stare, kao što sam ja, a to neće dugo potrajati. Odlazimo, jedan po jedan, ali ću se boriti dok sam živ, da sačuvam, da opstanemo...