Petlovi ne žale zbog magistrale

“Kokoti pri glavici, liče maloj varošici”, govorilo se i pevalo nekada na pomen Gornjih Kokota, sela na svega desetak kilometara od Podgorice, na putu koji vodi u Cetinje. Čim se krene uz brdo, ne može a da ne upadne u oči. S leve strane magistralnog puta uzdiže se brdo Bogomolja i na njemu seosko groblje sa crkvom Svetog Nikole. Odatle pogled puca na Podgoricu i okolinu, a nekada se mogao jasno videti, čak, i Skadar.

Selo je bilo prometno, kroz njega se prolazilo na pazar u Podgoricu. Tu bi se putnici našli, kad zapevaju prvi kokoti, a kad bi se spustili u ravnicu, pevali bi drugi seoski pevci. Zbog toga je prvo mesto nazvano Gornji, a drugo Donji Kokoti. U Kokote, sada gotovo predgrađe Podgorice, dolaze i mladi, ali i oni koji su davno otišli. Ovde obnavljaju kuće, gaje lozu, proizvode vino i lozovu rakiju.

Kuće su u podnožju i pored samog druma, koji je oko 1890. godine, u vreme knjaževine Crne Gore, spojio Cetinje i Podgoricu. Put je prošao kroz avliju kuće Božidara Pejovića, koju je nasledio od pradede, gde danas u hladu stoletne murve (duda) zatičemo meštane.

- Kokoti su uvek bili atraktivno i važno mesto. U vreme stare Crne Gore, koju su činile četiri nahije: Lješanska, Riječka, Katunska i Crmnička, Gornji Kokoti, na početku Lješanske nahije, bili su granica sa Turskom pod čijom vlašću je bila Podgorica.

Brdo Bogomolja bilo je dobra osmatračnica, na njemu su u vreme Drugog svetskog rata boravili Italijani, a kasnije i Nemci. Bila je ovde i naša vojska u vreme NATO bombardovanja 1999. - priča Slobodan Pejović (74), koji je studirao građevinu u Beogradu i tamo proveo ceo radni vek. - Pedesetih godina prošlog veka omladina Kokota bila je najbrojnija u Lješanskoj nahiji, ali i najaktivnija. Na Barutani, u Domu kulture priređivali smo različite programe - muzičke, dramske, pa iigranke.

Otkad je otišao u penziju, sve češće boravi u Kokotima. Vuče ga zavičaj, očeva kuća, a brine i o manjem vinogradu.

Danas je u Kokotima pedesetak domaćinstava. Vikendom ih bude i više, pogotovo leti, kada u rodni kraj dođu oni što odoše u beli svet trbuhom za kruhom. Iako i ovde upeče sunce, ipak je svežije nego u gradu. Za mlade su meštani pre neku godinu napravili igralište, fiksna telefonija uvedena je sredinom devedesetih godina prošlog veka, izgrađen je vodovod, a sada svaka kuća ima i kablovsku televiziju.

- Sećam se i kad smo pekli rakiju, a i jeli smo ih, bile su slađe od meda - pripoveda setno Slavko Pejović, gledajući u staru murvu, iz koje je pre petnaest godina iznikla smokva.

- Murva i smokva su nezamenljive u ovim krajevima. Nemam nameru da ih sklanjam ispred kuće - dodaje naš sagovornik.

ZA UŽIVANjE

SVE do izgradnje nove magistrale Podgorica - Cetinje, putovalo se starim putem kroz Kokote, automobilima, autobusima, a često i peške. Svraćali su kod ovdašnjih domaćina putnici da ugase žeđ, a grožđem da se okrepe i nastave put. Žalili su meštani što ih je magistrala zaobišla (500-600 metara), ali ima i to prednosti - mirnije je, čistije, za uživanje.