Novi bosanski vilajet

NEKADA se za Bosnu kaže "tamni vilajet". Pogodnije je za BiH reći "geopolitički vilajet". Mnogo toga, uključujući i nacionalni identitet velikog dela njegovog stanovništva, ima eksterne, uslovno rečeno geopolitičke, temelje i savremene orijentire. Potrebno je da se toga setimo i kada analiziramo naizgled zbunjujuće promene u politici lidera BiH muslimana i tamošnjih Hrvata.

Kada je Bosna prvi put pomenuta u spisu vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita (10. vek) - jasno je definisano da je u pitanju srpska zemlja. Najveći deo današnje BiH u to vreme je bio naseljen srpskim plemenima. U narednim vekovima stvari su se menjale pod uticajem stranih sila. Ekspanzija zapadnih faktora, čiju potku je predstavljalo delovanje Rimokatoličke crkve, rezultiralo je time da se nemali deo bosansko-hercegovačke populacije do prve polovine 20. stoleća preobrazio u Hrvate. Još veći deo stanovništva te dve istorijski srpske zemlje - na osnovu islamizacije i identifikacije sa otomanskim okupatorima - ušao je u identitetsku reku koja ga je na kraju dovela do tzv. aktuelnog bošnjačkog opredeljenja.

Tako su postavljeni (geo)politički parametri koji važe do danas. Dok su preostali Srbi, kao i njihov državni entitet, sačuvali svoju autentičnost, Hrvati su postali BiH eksponent Zapada, a tzv. Bošnjaci muslimanskog Istoka. Doduše, u duhu evroatlantskog islamizma (islamističkog radikalizma pod kontrolom Zapada i u funkciji njegovih interesa) i globalne ideološke i vojno-političke prevlasti zapadnih sila - kod poslednjih su se Istok i Zapad ozbiljno prepliću. I to nije bio za njih preveliki problem dok su Turska (ključni istočni faktor poistovećivanja BiH muslimana) i SAD na Balkanu i šire radili ruku pod ruku. No, ozbiljni izazovi nastaju sada.

Jasno je da je razlaz Ankare i Vašingtona suštinskog, a ne površinskog karaktera, te da će bitno uticati na geopolitičke tokove. To pred BiH muslimansku elitu postavlja pitanje - kome se carstvu privoleti? Kako stvari stoje, među njenim dominantnim delom ipak preovlađuje tradicionalno, protursko opredeljenje. Iz tog ugla treba sagledati iznenadnu spremnost Bakira Izetbegovića na do juče nezamislivi sporazum sa RS, dok je samo koji dan pre toga SDA koketirala sa ekstremističkim idejama u Raškoj oblasti. Turski uticaj je među njenim liderima jači od zapadnog, a u novonastalim okolnostima Erdogan želi tesnu saradnju sa Rusijom, što se reflektuje i na pozitivniji odnos prema Srbima. Turska razume da se zapadna dominacija nad centralnim delom Balkana - što je bitno za slabljenje evroatlantskih klešta koja i nju ugrožavaju - može oslabiti samo koordiniranim delovanjem Ankare i Moskve, a uz pomoć kakve-takve normalizacije srpsko-muslimanskih odnosa.

"Vuk dlaku menja, ali ne i ćud". Tako nam i Bakir misli što i ranije, ali shvata novu geopolitičku realnost, i na tim osnovama se može nešto uraditi. Naravno, pod uslovom da mi više ne zapadamo u vrtlog nekih novih, makar i skraćenih, jugoslovenskih iluzija. Neka se svako drži svoga, a da tražimo model kako možemo da sarađujemo i međusobno funkcionišemo.

Vreme je da se osvrnemo i na Hrvate u kontekstu rečenog. Njihova matična zemlja Hrvatska je, po pravilu - kad god može i gde god je to u domenu njene i najmanje moći - žestoko usmerena protiv Srba. Nas Zagreb vidi kao nepomirljivog neprijatelja, a ključ svog nacionalnog jačanja prepoznaje u našem slabljenju. Ko to još nije shvatio, ne bi bilo loše da bar malo prelista dela oca hrvatske geopolitike dr Ive Pilara, i to sa akcentom na BiH i hrvatskom interesu da što više konfrontira pravoslavne Srbe i njihove muslimanske rođake.

Kada se to ima u vidu, potpuno je normalno što BiH Hrvati sada histerično reaguju i na pomen nekog srpsko-

-muslimanskog dogovora. Oni su svesni da su moneta za potkusurivanje Zagreba te da su dovedeni u tešku situaciju u BiH (njihovim uvlačenjem u federaciju sa muslimanima Hrvatska je Zapadu platila mogućnost za agresiju na Srpsku Krajinu). Otuda, boreći se za opstanak iznuđeno su sarađivali sa RS (koja je čak pristala da bude njihova potpora u borbi za "treći entitet"). Zagreb je to tolerisao dok nije bio spreman da se ponovo ozbiljnije umeša u poslove BiH, odnosno dok nije dobio direktivu svojih zapadnih mentora. A kada se to desilo jer su oni procenili da je došlo vreme za definitivni udar na RS, BiH Hrvati su posle prošlih izbora promenili tabor i okrenuli se protiv Banjaluke. Sada iz tako stvorene muslimansko-hrvatske koalicije (nalik na onu sa početka rata ili 1994-95) počinju da iskazuju spremnost da istupe prvi. To kod Hrvata i njihovih zapadnih pokrovitelja izaziva užas te stoga i BiH Hrvati pokazuju do kraja svoje pravo, antisrpsko (NDH "hercegovačko") lice. Nama, koji smo loši učenici istorije, to bi trebalo da bude dodatni nauk da je iluzija da sa Hrvatima išta dobro možemo da postignemo, dok sa "našim" muslimanima možda i imamo potencijal za neki održivi kompromis. Ali, da ponovim, bez besmislica o "bratstvu i jedinstvu", već (geo)politički pragmatično!