KAD je daleke 1916. godine, čuvajući odstupnicu bratskoj srpskoj vojsci čuveni brigadir Janko Vukotić, gore u brdima „ispod samog neba“, pobedio neprikosnovenu austrougarsku vojsku, tada već slavom ovenčani junak nije ni slutio da će ući u istoriju ratovanja.

Vojnik od karijere, nije sanjao da će postati oličenje samožrtvovanja, ali i tragičar koji će posle raspada vojske i države Crne Gore, razočaran potonjim zbivanjima, umreti daleko od rodnog Čeva. Još manje da će ga zaboraviti i otadžbina kojoj je verno služio i za čiju slobodu i čast se borio.

Zaboravili su ga i Mojkovčani, odnosno vladajuća DPS, koja je dan opštine, koji je obeležavan sedmog januara u znak sećanja na slavnu epopeju Vukotića i njegove vojske, preimenovala u 13. avgust, na dan kad su se u jednu spojile opštine Polja i Mojkovac.

Zvanična Crna Gora, ali i ona „neformalna“ nije se ko zna koliko dugo setila da obeleži godišnjicu smrti čoveka koji je četiri godine pre Mojkovačke bitke dobar deo sadašnje njene teritorije oslobodio od Turaka. Nije poslušao naredbe kralja Nikole da posle oslobađanja Mojkovca i Bijelog Polja ne učini „ni korak dalje u Sandžak“, makar da mu „sve važnije tačke i varoši deputacije izašilju i nude se na predaju“. Prvi i jedini kralj Crne Gore nije želeo komplikacije sa Austrougarskom, ali tadašnji brigadir Vukotić nije poslušao čoveka, čija reč je uvek morala biti poslednja i pred njegovom vojskom su padali Pljevlja, Berane, Plav, Gusinje.

Slavni serdar nije ni slutio da će u kući svog unuka, Janka, u Podgorici biti prva ambasada Srbije, na čijem tlu počiva, ali ni to da će se jedan od lokalnih političara u Mojkovcu, gde mu je 1997. godine povodom 80 godina obeležavanja podignut spomenik, pohvaliti kako će „iseliti“ Vukotića iz gradića na Tari koji se po njemu pročuo. Nije, doduše, uspeo da ga „iseli“, ali je sa družinom „ukinuo“ sedmi januar, koji je donedavno bio slavljen kao Dan opštine Mojkovac.

Životni put čuvenog serdara, rođenog na Čevu, u okolini Cetinja, 1866. godine, bio je i te kako intrigantan. Jedan je od prvih školovanih oficira Knjaževine Crne Gore. Posle završene vojne akademije u Italiji postao je brigadir (brigadni general), pa serdar. Posle blistavih pobeda u balkanskim ratovima, u bitkama u Sandžaku i Metohiji, imenovan je za načelnika vrhovne komande crnogorske vojske. Slavu vojskovođa kojima se klanjao svet zadobio je u Prvom svetskom ratu.

Do tada nezabeležen primer u istoriji ratova, kad su jedinice pod njegovom komandom natčovečanskim naporima održale front dug 500 kilometara protiv Austrougarske vojske, i omogućile povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije, svrstao ga je u red besmrtnika. Istoričari su zapisali da mu je jedan od saradnika bila kći Vasilija! U Balkanskom ratu je radila kao bolničarka, a posle kao šifrant u štabu serdara Vukotića, sa kojim je prošla oganj Mojkovačke bitke. Sa ocem je prošla sve krvave bojeve, o njima pričala Antoniju Đuriću, koji je nesvakidašnju priču smestio na stranice knjige „Žene Solunci govore“.

Ni prošli 18. februar, dan smrti čuvenog serdara, nije bio prilika da se otadžbina seti svog velikog sina. Možda i da otkupi njegovu rodnu kuću na Čevu kod Cetinja, koju su Vukotići prodali još početkom 20. veka. Ne da bi se terao inat onima koji bi da iz Crne Gore proteraju i sećanje na njega, već da bi se na njegovom delu učili oni koji dolaze... O povratku serdara u rodnu Crnu Goru niko ni da „zucne“. Čak ni dve decenije posle „povratka“ kralja Nikole iz San Rema na Cetinje. Očigledno, umesto da se okupe oko njegovog dela, mrtav serdar plaši Crnogorce.


ĆERKA VASILIJA GLAVNI ŠIFRANT

SANDžAČKA vojska, koja je 45 dana branila mojkovačke položaje, štiteći odstupnicu bratskoj srpskoj vojsci, nije više imala snage - njeno brojno stanje bilo je gotovo prepolovljeno. Nakon krvavih borbi na Mojkovcu saznali smo da su sve srpske trupe prošle kroz Skadar i da tu očekuju savezničke brodove koji će ih prevesti na Krf. Međutim, vojska je držala te položaje sve do 21. januara, kad je stiglo poslednje naređenje da se raziđe, „jer vojska više ne postoji“... Slom Crne Gore moj otac je doživeo kao najdublju ličnu tragediju. Iako mu je tada bilo tek 49 godina - bio je oronuo kao starac. Pao je u očajanje i mi, koji smo u tim časovima bili oko njega, mislili smo da je svršeno, da neće preživeti. Odveli smo ga nekako u selo Grlić, blizu Danilovgrada, kod rođaka da tu izdane, pre nego što ugleda plavičaste austrougarske uniforme. Ali, sudbina je htela da preživi i padne u ruke austrougarskih vojnika... Posle oslobođenja i ujedinjenja, moj otac se, kao i drugi, vratio iz logora, dočekan svim počastima i priznanjima, ne samo zbog bitke na Mojkovcu, već i zbog drugih bitaka koje je uspešno vodio u tri rata. Umro je 1927. godine u Beogradu i sahranjen u izdvojenoj parceli na Novom groblju, desno od glavne kapije, odmah do grobnice Nikole Pašića. Umro je u šezdeset prvoj godini. Godinu dana ranije unapređen je u čin armijskog generala. Država mu je podigla spomenik... svedočila je Vasilija, koja je sa ocem na položaju gledala neprijateljske rovove.