KOLAŠIN - Sabrali su se Rovčani na pradedovskom parčetu zemlje u Gojačevini, njihovom, kako to lepo reče Veselin Jovanović, predsednik Udruženja „Gojak“, iskonskom ognjištu, koje se raskrilo među visovima i liticama rovačkih gudura iznad kojih se samo vidi nebo.

Ovaj makadamski put vodio je od glavne magistrale Podgorica-Kolišan ka Gojačevini sve one koji su poželeli da dođu na okupljanje, koje je oživelo daleke 1999. ratne i teške godine. Slivale su se kolone automobila iz pravca ova dva grada, ali i drugih krajeva.

Zoranu Šćepanoviću, glavnom inženjeru za geologiju iz Resavice, nije bilo teško da prevali kilometre iz Srbije kako bi stao nogom na ovo sveto parče rovačke zemlje. Doduše, morao je prethodno da se odmori i uzme vazduha u čuvenoj kafani „Kod Raša“, godinama glavnom odmorištu na ovom delu magistrale.

A na terasi Rašo Jovanović, kolos od čoveka, i njegova supruga Juka, dočekuju goste koji se krepe kapljicama jabukovače, šljivovice ili lozovače, proverenih rakija koje „dižu iz mrtvih“. Tu je i Rade Šćepo Šćepanović, čuveni alas - mušičar, koji rođaku iz Srbije, Zoranu, priča bratstveničku priču o glasovitim i ponosnim Rovcima.

PREDANjE O PRECIMA Po narodnom predanju, najstari predak Rovčana bio je Nikša, koji je živeo u Nikšiću. Njegov otac, ban Ilijan (Vladimir), bio je oženjen Jevrosimom, sestrom Stefana, sina Vukana Nemanjića, koji je sagradio manastir Moraču 1252. godine.
Nikšin unuk Gojak došao je u sukob sa banom Ugrenom, koji je upravljao Župom nikšićkom, pa je posle Ugrenovog ubistva pobegao u Rovca, gde je zasnovao porodicu. Imao je četiri sina: Bulata, Vlaha, Šćepana i Srezoja, od kojih su se formirala današnja rovačka brastva Bulatovići, Vlahovići, Šćepanovići i Srezojevići.

- Ajde, prva u dobri čas - izusti Šćepo, nazdravljajući gostima, prisetivši se tih reči, koje je sročio njegov prijatelj Prele, koji se od pre dve godine preselio u večnost.

- Šta ste se stisli, popijte - ne dade Rašo buđenje emocija... Poitaj Juka sa tom rakijom.

I tako još neko vreme, pa svi skupa put pod noge i u Gojačevinu. A tamo staro i mlado, radost plemenika, čvrsti zagrljaji, suze radosnice.

Tu je i nastavnik Mićo Popović, koji je sa suprugom Suzanom uz muziku podizao Rovčane na noge. Sve bi bilo manje vredno da se nisu čuli mladi, sjajni guslari Milomir Perović i Janko Milikić, vrativši nas u vreme Velikog rata i večito stradanje Rovčana kroz istoriju, kao i nastup glumca Gojka Burzanovića, pesnika Ljubisava Bijelića i Moma Milikića. Nije izostalo ni sportsko nadmetanje spretnih i mišićavih momaka u skoku u dalj i bacanju kamena s ramena. Svi su bili pobednici.

- Naši preci ušli su u mit i legendu - kaže Veselin Jovanović. - Sve je počelo ovde, na ovom zlatniku iznad belogrive Mrtvice, koja ga vekovima zasipa i umiva svojim srebrnastim kapima. Kada je naš predak Gojak gonjen životnim opstankom zastao i ostao opčinjen hladnim, ali neobičnim čarobnim daškom pećine, koja je nikla i jedva se nazirala u pletu žbunja i drače, odlučio je da život stvori iz ničega.

Danas su Rovčani rasuti po svetu i svuda gde žive čuvaju zavičajnu svadbu i slavu, leleke i tužbalice, gusle, gorštačku narav i glas.