Obnova manastira Stanjevići, nekada duhovnog centra Crne Gore

Rano prolećno sunce kupa kamene zidove svetinje. Visoko u brdima iznad Budve, na lovćenskim padinama, posle višedecenijske tišine koja je stanovala na razvalinama nekadašnje duhovne i svetovne crnogorske prestonice, pulsira život. Tu su monasi, vernici, gosti koji stižu sa svih strana. Više, istina, leti nego zimi. Dolaze oni koji znaju za svetinju, za koju su ranije ili, pak, skoro čuli.

Obnova hrama koji se nalazi na tri i po hiljade metara iznad sela Pobori, a do kojega od Budve treba prevaliti osamnaest kilometara, krenula je još 1996. godine. Radove je započela Mitropolija crnogorsko-primorska, pridružila joj se opština Budva, pomogle su brojne firme, pojedinci, seljani Pobora, dobri ljudi... Obnovljena je prvo Crkva Svete Trojice, trpezarija, biblioteka, kelije, drugi prostori...

O Stanjevićima nove generacije na ovim prostorima veoma malo znaju. Ovde se, naime, prvobitno nalazio dvorac Crnojevića, koji su vladali Crnom Gorom. Sva, međutim, njegova burna istorija vezana je za svetorodnu lozu Petrovića. Crkvu Svete Trojice podigao je vladika Danilo 1710. godine po povratku iz Rusije, od novca koji je tamo prikupio. Dvorac uz koji je sagrađena crkva Danilo je pretvorio u konak. U periodu od 1710. do 1839, pošto je bio razoren Cetinjski manastir, Stanjevići postaju sedište Mitropolije, duhovni ali i svetovni centar Crne Gore. Posle Danila ovde su boravili vladike Sava, Vasilije, Sveti Petar Cetinjski, Njegoš. Manje je, takođe, poznato da je Njegoš u ovom manastiru pisao "Luču mikrokozma", religiozno-filozofski spev izuzetne vrednosti. Ovde u Stanjevićima je za sveštenika rukopoložen Dositej Obradović, u Stanjeviće je, sakupljajući narodno blago, stizao i Vuk Karadžić.

Zli dani za manastir, koji je skriven od pogleda prolaznika koji tutnje jadranskom magistralom od Cetinja ka moru, nastaju 1839, kada je Njegoš bio primoran da ga zajedno sa Podmainama i Podlastvom preda Austrugarskoj, koja je vladala Primorjem. U burnim ratnim vremenima on postaje vojno utvrđenje, a iz Drugog svetskog rata "izlazi" kao ruševina. I tako je bilo sve do 1996.

Velike zasluge za obnovu manastira ima blaženopočivši Dimitrije Blagojević, koji je započeo pionirski posao obnove. Od kozje staze načinio je širi put, dovedena je struja, crkva koja je manje stradala obnovljena je za službu božju. Dimitrije se ovde i upokojio, a njegov grob je ispred manastira. Danas je u Stanjevićima više monaha, a u okviru manastira je radionica voštanih sveća, odakle se snabdevaju crkve ovih prostora.

Poslova na obnovi i uređenju ima još, dakako, ali ponajveći deo je obavljen. Stranjevići su sada živo mesto u koje je dobrodošao svaki pošteni namernik. Dostupan je i turistima, koje sve više interesuju ovakva mesta. I kojima sada ima ko da priča dugu, bogatu i slavnu istoriju. I Stanjevića i dinastije Petrović Njegoš.