„Slučaj Perković“ izazvao politička prepucavanja

ZAGREB
OD STALNOG DOPISNIKA

Nije trebalo dugo čekati da se „slučaj Perković“ prenese na hrvatsku političku scenu. Šef opozicije Tomislav Karamarko optužio je SDP da je kao naslednik Saveza komunista Hrvatske „zločinačka organizacija“, jer je nastao na tradiciji partije koja je 45 godina „ne samo pljačkala i uništavala hrvatski narod, već i ubijala“.

- Mnogi, koji su vodili SKH, a kasnije i SDP, mogli bi mnogo toga da znaju o zločinima - tvrdi Karamarko.

Odmah je intervenisao hrvatski predsednik Ivo Josipović tvrdnjom da je reč o političkoj oceni koju deli malo hrvatskih građana. Predsednik kaže da bivših članova Saveza komunista, poštenih ljudi, ima u mnogim strankama, među kojima i HDZ-u, te da su dobro radili pre, kao i danas.

Svađe se prenose i na privatni plan, pa je tako Miljan Brkić, glavni sekretar HDZ-a, optužio Josipovića da plasira vesti o njegovoj navodnoj ljubavnoj vezi sa sudijom Ivanom Čalić, koja upravo sudi Ivi Sanaderu zbog Fimi medije:

- Brkić govori besmislice. Niti znam sa kim se druži, a još manje ljubuje - odgovara Josipović.

Dok Perković čeka podizanje optužnice i suđenje u Minhenu, na domaćoj sceni sada HDZ želi da potvrdi deo nemačke optužnice zbog koje je Perković i izručen, a to je da su odluke o ubistvima političkih emigranata donete u vrhu bivše partije. Kada je reč o ubistvu Stjepana Đurekovića, to je tvrdnja nemačkog tužilaštva da je odluka doneta u bivšem CK SKH.

Karamarko se samo nadovezao na tu optužbu iz Nemačke, ali nije ni reč rekao šta sam zna. A kao bivši prvi obaveštajac i ministar unutrašnjih poslova Hrvatske zasigurno mnogo zna. Za SDP Karamarko kaže da nema veze sa savremenom evropskom levicom i da se nikada „nije odrekao zločina Saveza komunista Hrvatske, niti se distancirao od Josipa Broza Tita“. Dođe li na vlast, Karamarko najavljuje da od komunizma neće da ostane ni prvo slovo, a da će potpuno biti maknut iz sećanja Josip Broz.

Rezultat svega je još veća ideološka podeljenost Hrvatske, koja sada poprima gotovo zabrinjavajuće razmere. I sam Josipović optužio je HDZ da protiv njega vodi prljavu kampanju. Za građane Hrvatske, koje očekuje šesta godina recesije, ideološka i politička prepucavanja ne donose mnogo koristi. Zato je sve izvesniji generalni štrajk za koji se zalažu sindikati, nezadovoljni promenama zakona o radu.

*****
ROBIONEK: NEDOVOLJNO DOKAZA PROTIV PERKOVIĆA

Nemački ekspert za jugoistočnu Evropu, koji je bio ukjučen u suđenje za ubistvo po nalogu UDB-e 2008. u Minhenu, Bernd Robionek smatra da je "dokazno stanje" veoma loše u vezi bivšeg funkcionera nekadašnje jugoslovenske i hrvatske tajne službe Josipa Perkovića, koji je izručen Nemačkoj, a koji se tereti za umešanost u ubistvo hrvatskog političkog emigranta Stjepana Đurekovića 1983. godine nedaleko od Minhena.

On je, u intervjuu bečkom dnevniku "Standard", kazao da još nije razjašnjeno da li je Perković odgovoran za ubistvo Đurekovića.

"Zbog njegove tadašnje funkcije je sumnja, međutim, osnovana. Dokazno stanje je jako loše, pošto je operacija ubistva obavljena neformalnim putem, a i mnogi su svedoci već umrli. Perković u Hrvatskoj ima bonus da je 1991. ostao najvažniji obaveštajac na strani Zagreba", objasnio je Robionek.

On je ocenio da je jugoslovenska država bila savršen nalogodavac za ubistva u inostranstvu, jer je raspolagala odgovarajućom infrastrukturom, uživala je visok ugled u celom svetu i sa pasošem te zemlje se mogla proći svaka gradnica.

"Jugoslovenske vlasti su mogle opremati profesionalne ubice važnim dokumentima i ujedno im omogućiti, na svojoj teritoriji, komforno mesto za povlačenje", dodao je Robionek, ukazujući da su institucije zemalja, u kojima su se dešavala ubistva, radi očuvanja dobrih odnosa, prihvatale objašnjenja jugoslovenske strane da se radi o obračunu zavađenih emigranata.

Na konstataciju da je sud u Minhenu ocenio da je Josip Broz Tito lično do svoje smrti davao naređenja za likvidaciju, Robionek je uzvratio da sumnja da je tadašnji šef države uopšte direktno imao dodir sa procesom oko ubistva pojedinih Hrvata u egzilu.

"Dokaza svakako do sada nema. Možda se to pojedinim Hrvatima u egzilu ne svidi, ali njihova uloga je bila periferna, tako da jedan šef države nije ni morao da se bliže njima bavi. Izuzetak su možda bile militantne žrtve kao što su Josip Senić i Stipe Sevo ili tri pripadnika ustaške oragnizacije, ubijeni u oktobru 1968.u Minhenu. Tito je možda dao uopšten pristanak, ali nije davao naređenja pojedinačno. Njegovi specijalisti su mogli efikasnije da procene bez toga da on prlja ruke", uveren je Robionek.

On je ukazao da su ubistva UDB-e slabo rasvetljena u Evropi, ističući da nijedno ubistvo Hrvata u egzilu nije dovoljno rasvetljeno, a tako je i na suđenju u Minhenu ostalo mnogo otvorenih pitanja.

Upitan koliko ubistava je sprovela UDB-a, Robionek je odgovorio da se to ne može jasno reći.

"Od Hans-Peter Rulmana započeta i onda od Hrvata u egzilu vođena lista navodi 69 žrtava, koje su ubijene između 1946. i 1989. Međutim, tu treba biti oprezan, jer se na listi nalazi i Branimir Jelić, koji je 1972. umro prirodnom smrću, ali je od svojih naslednika prikazan kao žrtva. Takođe, i mnogi ubijeni Hrvati u egzilu nisu bili žrtve UDB-e. Trebalo bi svaki slučaj detaljno istražiti", objasnio je on.

Govoreći o agentima UDB-e, Robionek je istakao da su diplomatska predstavništva bila njihove centrale i osoblje je često radilo za obaveštajne službe.

Nemački ekspert je ocenio da je suočavanje sa ovom prošlošću pravno i naučno poželjno, ali bi trebalo da se oslanja na više od subjektivno "ofarbanih" izjava osaba koje su bile uključene.

"Potreban nam je dokazni materijal", zaključio je Robionek.