Kiro Radović: Dozvola za nošenje ruku

GOLOOTOČKA tortura, smišljana s mnogo zle mašte i izvođena u paklenom ritmu poznih četrdesetih i ranih pedesetih na ukletom ostrvu, ostavila je takve tragove na stradalnike, da te slike užasa žive u njima do smrtne ure. Valjda i posle. I uglavnom se svi i sve vreme žale na muke prvenstveno toga, ali i drugih Brozovih kazamata. Kod mene je drugačije: hod po mukama me naučio da mislim".

Živojin Kiro Radović, šumarski inženjer bez staža, filozof po vokaciji, čovek raskošnog duha, kojega je nemilice prosipao u društvu odabranih, ali neretko i sasvim običnih ljudi, otkriva za "Novosti" da je svoje iskričave misli - beležio. Decenijama, neredovno, u malim notesima koje je zaturao po svojim fiokama, tvrdim olovkama i s verom da će to nekada, nekoga i zanimati. Tako je nastao rukopis kome još nije odredio naslov, a kojega su sabrali supruga Bosa i sin Peđa. Koji će, kako veli, možda neko i objaviti.

- Ljudima koji kroz život idu prsimice - a ja sam jedan od njih - ta drama je pogodovala. Ti pakleni dani i noći, pomogli su mi da rano okrenem glavu ka kosmosu i univerzumu, da pokušam da odgonetnem ponešto iz onoga što se zove - tajne života. Te dve tri godine koliko sam robovao, ja sam duhovno najintenzivnije živeo - priča Kiro, dok sedimo na terasi njegovog skromnog stana u Rafailovićima, kod Budve.

Izašao je s robije vedar, željan novih izazova, nenačete kičme. Buntovan, neukrotive misli, prezirući poslušne, klimoglave, udvorice, kakvih je bilo u Brozovo vreme, ali itekako i danas, bežeći od gluposti koja ga je najviše iritirala, nastavio je po starom. Da napada marksizam, koji je po njemu razorio biće, pre svega Crne Gore, u kojoj se na viteštvo duha odavno zaboravilo, ali i "najvećeg sina naših naroda". I zbog Tita je opet pošao na robiju, sedamdesetih godina. Ovoga puta u zatvor u Spužu, nedaleko od njegovih rodnih Martinića u Bjelopavlićima, jer je javno kritikovao drugove i drugarice...

Za ilustraciju iz tog vremena, evo kratkog inserta iz rukopisa.

Policajac u spuškom zatvoru, piše Kiro, proverava zbog čega su prisutni dospeli tu.

Što si ti u zatvoru, pita jednoga.

- Ubio sam pijanog oca i dobio godinu i tri meseca.

- A ti, obraća se sledećem.

- Ukrao bačvu masti i osuđen na tri meseca.

- Zbog čega si ti, nesrećniče, dospeo ovde, nastavlja prozivku.

- Krao kokoške i dadoše mi godinu.

- A ti Kiro, veseli ?

Kao "neprijatelj države i naroda" zaradio sam dve i po godine.

- E neka ti, kad se tako sprdaš, bio je komentar policajca. Jedini u prozivci, toga dana.

Kirov rukopis je, ustvari, materijal za duhovnu igranku.U njemu su izmešani aforizmi, koji su, kako veli autor, romani u prahu. On sjajno dribla na malom prostoru i u kratkim promišljanjima vremena i ljudi s kojima je živeo, koji su bili na vlasti i naročito onih uz njene skute, moralnog kraha srpskog naroda, kojega je komunizam obezličio, bezidejnosti,beskičmenjaštva...Sipa u oči takvima živu sodu rečima načinjenu,baš onako kako je to javno činio više od pedeset godina.

- Verujem da CIA ima moj dosije,u kojemu, između ostalog piše da sam dežurni srpski nacionalista, da stižem svuda gde zagusti, onako nepodmitljiv, pa onda i neuhvatljiv i beskompromisan, veoma opasan - smeši se Kiro. - Muka koju sam živeo je nešto dobro učinila od mene. Pričao sam, a eto i ponešto zabeležio, što će verujem pomoći onima koji žele da odmotavaju vreme unazad.

Stoga je ceo rukopis ustvari jedna poruka - samo se kroz muke dolazi do Hrista:

- To podrazumeva, naravno da materijalno tu i tamo treba,ali ne vredi. Jer da sam 1951. ubio ujaka, kao što je učinio Vukota, narednih pedeset godina živeo bih u vili, i imao masti do mile volje. Ja izabrah drugi put i danas u poznim godinama srećan, što će me po trnju kojim sam išao ljudi pamtiti.

Kiro Radović, kojega generacije pamte i po jakim pesnicama, kojima je udarao samo na one koji napadaju nepravedno druge, beleži na jednom mestu:

- Jednom mi je, kaže, Nikola Kavaja rekao: "Kiro, pa ti bi trebalo da od vlasti tražiš dozvolu za nošenje ruku!"

Ja sam ruke upotrebljavao kada je to bila nužna i jedina odbrana, a glavu da branim svet oko mene od tiranije prosečnosti, moralnog patuljstva, pristajanja na nevaljalost radi koristi...kaže na kraju čovek, opčinjen zauvek Njegošem, najslobodnijim među slobodnima. U Kirovoj knjizi je, između ostalog, i sjajni dijalog "pustinjaka cetinjskog" i Heraklita. I još mnogo toga zanimljivog.