Pored Ive Andrića, sada i Emira Kusturice, Višegrađani su bez sumnje saglasni da je njihov grad proslavio Dragiša Nedović, Šumadinac, autor poznate pesme "U lijepom starom gradu Višegradu", koju mnogi nazivaju i himnom ovog grada.

Na prostorima bivše Jugoslavije i danas retko koje slavlje prođe, a da se ne začuju emotivni stihovi o ljubavi, Bikavcu i Drini, iako malo ko zna ko je autor. Mnogi će reći da je ova pesma stara bosanska sevdalinka ili izvorna pesma. Pravi poznavaoci stare narodne muzike veoma dobro znaju ime Dragiše Nedovića, rođenog u Kragujevcu 1916. godine, gde je živeo i radio sve do smrti 1966. godine. Počeo je da stvara i piše pesme još kao dete.

Sa 16 godina napustio je rodni grad i sa gitarom u ruci krenuo u svet da, kako je tada govorio, "narod čuje njegovu pesmu". Proputovao je Srbiju. U to vreme su nastale njegove poznate pesme "To je moja Šumadija" , "Teško mi je Šumadiju ostaviti" i "Siromah sam, druže", koja važi za njegovu autobiografsku pesmu.

Kad je došao u Bosnu, nastale su njegove antologijske pesme "U lijepom starom gradu Višegradu" i "Prođoh Bosnom kroz gradove", a zatim ide u Dalmaciju i piše "Mare, Mare, srićo moja", "O, lipa ti neznanko", "O, brodiću beli".

Kao jedna od najomiljenijih, zaživela je i narodu ostala pesma posvećena Višegradu.

Ova pesma u izvornoj verziji nosila je naziv "Jutros rano slušam" i bila je posvećena devojci Kiki sa Bikavca, poznatom uzvišenju iznad Višegrada, odakle se vidi čuvena ćuprija na Drini.

Dragiša Nedović je pesmu napisao 1936. godine kada je boravio u Višegradu, gde je i upoznao Kiku. Pesmu je prvi put, pedesetih godina prošlog veka, snimio poznati bosanski pevač narodne muzike Himzo Polovina i ubrzo je postala apsolutni hit, ne samo među Višegrađanima i u Bosni, nego širom bivše Jugoslavije i van njenih granica.

GODINAMA SE RADO PEVAJU Iza Dragiše Nedovića, prema nezvaničnim podacima ostalo je oko 800 tekstova pesama, među kojima su "Stani, stani Ibar vodo", "Tekla reka Lepenica", "Harmoniko moja, suzom nakvašena", "Lepe li su nano Gružanke devojke", "Obraše se vinogradi" i mnoge druge koje se i posle toliko godina rado pevaju i slušaju.

Pesma je imala još jednu strofu koju Polovina tada nije snimio, a koja je glasila: "Ustaj, isprati me moram da putujem/u Srbiju idem svome rodnom kraju/za tobom ću Kiko vječno da tugujem/ jer sam tebe draga ostavio mladu".

Tada je zabeleženo da je Nedović hteo da tuži Polovinu jer mu je prisvojio pesmu, a posebno zbog izbacivanja poslednje strofe. Spor je na sudu nekako izglađen, pa je Himzo na sledećem izdanju ploče Dragišu Nedovića naveo kao autora pesme, ali ni u tom izdanju nije snimljena sporna strofa. Tek je pre nekoliko godina u svoj repertoar celovitu pesmu uključio naš pevač Radiša Urošević.

Pre tri godine, na zasedanju Skupštine opštine Višegrad, predloženo je da ovaj poznati tekstopisac dobije ulicu u Višegradu, i to u naselju Bikavac. Ovaj predlog tada, nažalost, nije dobio potrebnu većinu, na razočaranje mnogih koji smatraju da je on to zaslužio. Ostaje nada da će vremenom Višegrađani uvideti propust i na neki način ovekovečiti Nedovića i njegov boravak u Višegradu.

Zanimljivo je pomenuti, a to je zabeleženo i u knjizi profesora Dragana Bataljevića "Dragiša Nedović - život i delo", da je Nedović autor pesme "Pluća su mi bolna", koja je dugo bila zabranjena.

Po povratku iz logora u Drugom svetskom ratu, u kojem je oboleo od tuberkuloze, napisao je ovu pesmu u koju je pretočio svoju životnu priču.

Pesmu je prvi izveo Zaim Imamović, ali je ona veoma sugestivno delovala na slušaoce te je u to vreme širom Jugoslavije zabeležen veliki broj samoubistava ljudi obolelih od tuberkuloze.

Priča se da je tada Centralni komitet odlučio da se ploča povuče iz prodaje i zabrani njeno izvođenje. Tek kada je jednom prilikom Jovanka Broz, za koju se neko vreme pričalo da je bolovala od ove bolesti, naručila ovu pesmu na jednom slavlju, zabrana je prekinuta.