Uglavnom objavljuje u samizdatu, ali njegova dela, koja još imaju štamparski miris, prelaze brzo granice. Jedan od „najupečatljivijih glasova nove crnogorske književnosti“, pisac Dragan Radulović, iz Budve, govori, za „Novosti“, o svom delu, književnosti na eksjugoslovenskom prostoru, međama i razmeđama, politici, novinama i novinarima...

*Vaša priča „Lice koje pjeva“ je uvrštena u Hemonov izbor za najbolju evropsku priču 2013. O kakvom izboru se radi?

- Već nekoliko godina Aleksandar Hemon, sa saradnicima, objavljuje zbornik pod nazivom „Najbolja evropska priča“, čime, verujem, jednoj razuđenoj kulturi i književnosti kakva je američka, nastoji predstaviti ono što se piše u Evropi. Mnogi ozbiljni pisci iz regiona bili su ranije zastupljeni u tim zbornicima, a ovom prilikom sam i ja iz Crne Gore. Priča o kojoj govorimo prvi put je objavljena 1997. u zborniku „Crnogorska horor priča“.

*U vašim delima pogodili ste u nakaradno srce Budve, koja je svoje najlepše prostore zabetonirala. Može li nešto da se promeni. Ima li nam spasa?

- Ima, samo ćemo ga skupo platiti, pa nam se prilikom plaćanja može učiniti da nije bio vredan tolike cene. Ali, to je osnovna karakteristika spasa: što se više odgađa - to postaje skuplji, i teže plativ. Moja drama je pokušaj da se književnim sredstvima precizno analizira jedan pogani društveni fenomen divljeg graditeljstva, koji nije ništa drugo do jezivi odraz mafijaškog uništavanja bogate semantike duha koja karakteriše grad i dostojanstveni život ljudi u njemu. Profesor gimnazije u penziji Luka Marinković, čiju su kuću dripci zagradili sa svake strane, postaje tragičan lik tek onda kada kafkijanski shvati da je potpuni tranzicioni gubitnik, i da u njegovom slučaju ne postoje sud i zakon koji će ga zaštititi.

*Prostori eks-Jugoslavije dobili su tvrde državne granice. Da li se na istom jezičkom prostoru, različitom i sličnom veoma, postavljaju i književne granice?

- Književnost je komunikacija - otvoreni poziv pisca drugom čoveku da zajedno s njim razmišlja i mašta. Ne smatram da državne granice, koliko god bile tvrde, mogu to da ometaju na duže vreme. Svi ljudi koji se zanimaju za književnost iz kultura naroda bivše Jugoslavije upućeni su jedni na druge, jer nas u prvom redu povezuje jezik, a potom i značajan deo zajedničke prošlosti. A ta prošlost nije bila samo zlo i krv, bilo je tu i puno divnih stvari.

OPUS Dragan Radulović je rođen na Cetinju, profesor je filozofije, predaje u budvanskom Srednjoškolskom centru. Objavio je zbirku priča „Petrifikacija“, roman „Aušvic kafe“, katalog groteski „Vitezovi ništavila, ili đavo u tranzicionom Diznilendu“, zbirku pripovedaka „Splav Meduze“ i nedavno dramu „Pejzaž do pakla - propast kuće Marinkovića“.

*Nedavno je objavljeno da, recimo Hrvatska, izdvaja godišnje 7 miliona evra za izdavaštvo, a Crna Gora jedva 60.000. Kako vi štampate svoja dela i gde?

- Svaka država izdvaja koliko može i koliko smatra za potrebno, a svaka ekonomska kriza na ovim prostorima prvo pogodi kulturu, tako da tu nema mesta za bilo kakvo iznenađenje. Većinu prvih izdanja svojih knjiga objavio sam kao samizdat, uz pomoć prijatelja, koji vole ono što pišem i koji žele to čitati u štampanoj formi. U poslednjih šest godina ostvario sam prisnu saradnju sa jednom uglednom izdavačkom kućom iz Zagreba - „Antibarbarus“, koja zajedno sa Nacionalnom zajednicom Crnogoraca Hrvatske objavljuje moje knjige.

*Mnogi su skloni oceni da živimo pretpolitičko vreme. Ima li fascinacije politikom u književnosti?

- Politika nije negativan pojam. Naprotiv, to je značajna sfera ispoljavanja čovekovog spontaniteta, način kojim se ljudske vrednosti objektiviraju u društvenoj stvarnosti. I nema proze bez politike u sebi, jer nema proze bez vrednosti za koje se zalaže i na kojima počiva. Ali, politika u smislu vrednosti ume u prozi biti preotrovan začin, i potrebno ga je pažljivo dozirati. Najzad, i to može biti pouzdan kriterijum da se prepozna valjano književno umetničko delo: oprezan način doziranja političkog. Pisci koji svoju prozu „čuvaju od politike“, i zaklinju se u „harmoniju sfera“ i „čistu estetiku“, ako već nisu pokvareni lažovi, onda su, po pravilu, trbuhozborci i pajaci. A ne zna se šta je u literaturi gore.

*Crna Gora i dalje ima „sveta“ dvojstva: dva udruženja književnika, dva novinarska, dve akademije, dve crkve... Može li bar literatura da popravi stvari, da izmiri i kako?

- Postoji jedno istovremeno opasno i naivno shvatanje budućnosti crnogorskog društva, koje počiva na pretpostavci da bi nam svima svanulo i sve procvetalo ukoliko bismo bili jedinstveni i saborni, jer je samo postojanje onoga drugoga i različitog stvarni izvor naših problema. Tako zamišljeno jedinstvo je moguće samo u totalitarnim režimima, a iskustvo nas uči da je to ustvari najveća od svih velikih laži koje se u takvim režimima proizvode. Zbog toga je demokratija u redu, ona uči razumevanju razlika. Čak je razradila i društvene mehanizme da te razlike postoje jedne pored drugih a da se ne pokolju međusobno.

Verujem da je uloga pisca da izbegava bilo kakvu misiju, i da ne naseda na priču kako je to što piše od posebnog društvenog značaja, jer se iza toga najčešće krije pokušaj političke manipulacije.

*Bavili ste se neko vreme i novinarstvom. Koliko novinar smeta piscu ili mu pomaže?

- Ni književnost ni novine ne trpe dosadne tekstove. I koji god pisac to nauči radeći u novinama, dosta je naučio. A dosada se izbegava jezgrovitom formulacijom, traganjem za odgovarajućom formom da se jasno kaže ono što se namerava, i posebnom brigom o glasovitom pravilu pisanja: red u glavi, red na papiru.

*Rekli ste nedavno da knjige mogu da pomognu ako se čitaju na vreme.

- Čitanje knjiga je jedan od mogućih načina da čovek vodi dijalog sa vlastitom dušom. A ponekad stičem utisak da smo taj dijalog ozbiljno zapustili. Knjigama je potrebno dopustiti vreme da bi delovale u našim životima, jer nije isto pročitati „Prokletu avliju“, „Proces“ ili „Derviš i smrt“ u dvadesetoj ili u pedesetoj godini.