Sarajevo: Srbe nema ko da čuje

U NEKADA drugom po veličini srpskom gradu, Sarajevu, pred sam rat živelo je blizu 200.000 Srba. Danas, bar tako tvrde sarajevski mediji, u ovom gradu živi 30.000 Srba. Da bi ovaj grad predstavili kao multietničan, vlasti i mediji Federalnog Sarajeva čini se broje i mrtve i žive, i one koji odavno ne žive pored Miljacke, već u nekim drugim gradovima. Ne ustežu se da u Srbe iz Sarajeva ubrajaju i Srbe iz Istočnog Sarajeva, što je de fakto tačno, ali nije istinito. Jer, srpski deo Sarajeva, danas Istočni, nije integralni deo grada o kojem se govori. Pored toga, mnogo je onih koji su prijavljeni u federalnom Sarajevu zbog imovine, ili nekih drugih prava koja mogu ostvarivati u tom gradu, a ničim drugim nisu vezani za njega.

Među onima koji nisu napustili svoje sarajevske domove najmanje je mladih, što pokazuje broj krštenih i venčanih u sarajevskim pravoslavnim hramovima.

- Godišnje imamo četiri ili pet krštenja, jedno ili nijedno venčanje - kaže Borislav Livopoljac, starešina Saborne crkve u Sarajevu.

- U gradu imamo do 200 sahrana godišnje. Ako se ovako nastavi, crkve će se pretvoriti u muzeje, jer neće biti vernika da ih posećuju - kaže otac Borislav.

Na liturgijama su, uglavnom, stari ljudi, a skoro sva deca koja u crkvu dođu su deca sveštenika. U pokušaju da saznamo broj srpske pravoslavne dece u školama u Sarajevu, saznali smo da je taj broj skoro ravan broju sarajevskih škola.

- Govorila sam kad se rat završio, Sarajevo će biti najveći starački dom za Srbe u svetu, otišli su mladi ljudi, trbuhom za kruhom - kaže jedna od retkih Srpkinja koja nije napustila Sarajevo, dr Zorica Vujisić. - Da bi čovek živeo, mora prvo da ima posao, pa onda stan, a ovde ljudi imaju stan, ali nemaju posao.

Drugi veliki problem dr Vujisić vidi u školovanju mladih.

- Moja unučad idu u Katolički školski centar, jer samo tamo imate multietničku sredinu, nigde drugde.

Dr Zorica Vujisić se susrela i sa napadom na imovinu. Njenu kuću koja se nalazi nedaleko od Ilidže, u Blažuju, devastirali su posle rata.

- Ona je danas pano pogrdnih poruka - kaže Vujisić.

- To su uradili neki drugi ljudi, to nisu moje predratne komšije. I ako neko želi da ima sliku toga šta je to što Srbima u Sarajevu smeta, trebalo bi da napravi jednu sliku tog mog imanja.

Smeta našoj sagovornici i ono što se dogodilo crkvi u Blažuju, kad su maloletnici ispisali pogrdne reči po zidovima hrama. Smeta joj i razbijeni prozori na Preobraženskoj crkvi na Pofalićima.

- To ne rade vernici, niti to rade pošteni ljudi, čak mogu da kažem da to ne rade ni Sarajlije. Nisu meni Sarajlije samo oni koji su rođeni u ovom gradu, za mene su to svi oni koji vole ovaj grad - dodaje ona.

A oni koji pokušavaju da sačuvaju srpsko i pravoslavno u Sarajevu, upravo je sveštenstvo SPC i članovi srpskog prosvetnog i kulturnog društva "Prosveta". Oni radom i zalaganjem svedoče o svim Srbima koji su živeli za ovaj grad.

Tako "Prosveta" danas u svojim prostorijama organizuje promocije knjiga, izložbe slika, monodrame, recitale, male koncerte. Među poslednjim recitalima izveden je Orozovićev recital o Aleksi Šantiću.

- Kad su ova dešavanja u "Prosveti" nijedna stolica ne ostane prazna. Ima tu i mladih ljudi, prosveta ima svoje stipendiste, tu je, zaista bogat kulturni život - kaže dr Vujisić.

Iako je "Prosveta" srpsko društvo, u njegovom radu neretko učestvuju i ljudi drugih nacionalnosti.

- Tu možete sresti i Afana Ramića, našeg poznatog slikara, i Gradimira Gojera, i sada da ne nabrajam, da ne bih koga preskočila - kaže dr Vujisić.

Ove godine u Narodnom pozorištu u organizaciji "Prosvete" održan je božićni koncert, sa svim srpskim i pravoslavnim običajima, a posećenost je bila velika.

To su stvari o kojima se malo čuje u medijima. Jer, sve lepo, vezano za Srbe u Sarajevu, ne prodaje tiraž. Mnogo ćete češće čuti negativne konotacije vezane za Srbe, nego o nečemu što Srbi i danas rade za ovaj grad, i za zajedništvo Sarajeva koje su toliko voleli.

- Kad živite u Sarajevu, imate osećaj kao da se juče rat završio - kaže otac Borislav Livopoljac. On objašnjava da nikada nije imao direktne probleme, ali da se negativna energija oseća i manifestuje neprestanom potrebom za satanizacijom i nametanjem genocida srpskom narodu.

To je ono što je mnoge Sarajlije ostavilo bez grada u rođenom gradu, jer grad ne čine zgrade i kuće, već ljudi. Tako je za Pavla Kaluđerčića, profesora na Elektrotehničkom fakultetu u Istočnom Sarajevu, ovaj grad samo mesto prebivališta.

- Trenutno tamo nemam više nikoga, moji prijatelji, ili su odselili, ili su preminuli - kaže prof. Pavle.

On dodaje da radi u Istočnom Sarajevu i da ni na taj način nije vezan za Sarajevo.

I dok se jedni bore za opstanak crkve i srpskog življa u ovom gradu, drugi ne žele ni da dođu i posete mesto gde su rođeni. Istraumirani ratnim iskustvima, ne vole ni da se sećaju onoga što su preživeli u njemu. A treći, kao i svi ostali turisti, dođu, vide i odu iz njega, kao da nikada nije bilo i njihovo Sarajevo.

DUH ZAJEDNIŠTVA

UPRKOS svemu, sačuvala je Zorica Vujisić ono što mnogi nisu uspeli u ovom gradu, ono zajedništvo koje je sa devedesetim odlepršalo. Dobri duh Sarajeva ovu doktorku i njene prijateljice nikada nije napustio.

- I danas sa mojim drugaricama sa mature, bar jedanput mesečno pijem kafu. Taj kontakt koji sam imala pre rata ostao je i danas. Sredom ili četvrtkom, nas pet ili deset, zavisi koliko nas je u Sarajevu, u 11 časova u hotelu "Evropa", evo 61 godinu pijemo kafu.