Trideset godina od pada Berlinskog zida: Onako kako je, preko noći, posve iznenada nastao monstruozni simbol nemačke podeljenosti i posebno Hladnog rata, tako je, sasvim neočekivano, i nestao, a pod njegovim ruševinama našao se čitav jedan oštro, ideološki, politički i vojno podeljeni svet koji je počivao, i decenijama se održavao, na ravnoteži straha (bipolarnost) od nuklearne apokalipse da bi ustupio mesto strahu od neravnoteže (unipolarnost)


Sve se, zaista, i u nastanku i u nestanku famoznog Berlinskog zida zbivalo posve neočekivano i izvan „radara“ tako moćnih, i svevidećih obaveštajnih službi, kao što su američka CIA i nemački BND.


Podignut je, preko noći, 13. avgusta 1961, čime je i bukvalno „cementirana“ nemačka podeljenost među ratnim pobednicima (konferencija u Potsdamu, 1945), kao što je, takođe preko noći, pao dvadeset i osam godina kasnije, 9. novembra 1989. godine.
Sličnosti nastanka i nestanka Zida se tu ne završavaju. Podignut je pred (nezaustavljivom) lavinom prebega sa istočne strane na zapadnu stranu podeljenog grada, uz blagoslov i snažnu potporu Moskve. Srušen je, takođe, pred nezaustavljivom lavinom izbeglica kad je sovjetska podrška izostala.


I u jednom i u drugom slučaju Sjedinjene Američke Države su, uprkos uspaničenom zapomaganju zapadnih Nemaca da im pomognu, posmatrale prevratničke događaje „skrštenih ruku“. Ni Džon Kenedi, 1961, ni Džordž Buš, 1989, nisu hteli, ni smeli, da rizikuju ulazak u rat sa Sovjetskim Savezom zbog Berlina.



KENEDIJEVO PISMO BRANTU „Ma koliko stvar bila ozbiljna“, pisao je Kenedi Viliju Brantu, tadašnjem gradonačelniku Zapadnog Berlina, na njegovo duboko razočaranje, pet dana posle podizanja zida, „ne stoje nam na raspolaganju nikakvi koraci koji bi iznudili promenu sadašnje situacije… Radi se, očigledno, i u osnovi, o sovjetskoj odluci koja bi mogla da se poništi jedino ratom. Ni vi ni mi, ni bilo ko od naših saveznika“, upozoravao je predsednik SAD, „ne možemo preuzeti na sebe tu odgovornost da zbog ovog sukoba uđemo u rat.“
Dvadeset osam godina kasnije Džordžu Bušu prve ličnosti Senata i Kongresa savetovale su da hitno odleti u Berlin i pridruži se oduševljenoj masi koja je igrala na zidu. Bio je to, reći će kasnije, najgluplji predlog koji je mogao da bude dat jednom američkom predsedniku. Samo jedan nepromišljen korak u takvoj situaciji mogao je da opasno provocira sovjetske oružane snage (a u tom času, podsetimo, na istočnonemačkom tlu bilo je više od četiri stotine hiljada vojnika). Postoje situacije u kojima je pametnije ponašati se uzdržano.


IZBEGLIČKA LAVINA Talas izbeglica sa istočne strane na zapadnu stranu takođe podeljenog Berlina poprimio je zaista dramatične razmere, s fatalnim posledicama za istočnonemačku državu: od 1945. do 1961. na Zapad je prebeglo više od tri miliona, uglavnom mlađih i kvalifikovanijih građana. U Istočnom Berlinu i Moskvi su shvatili da se nešto mora preduzeti kako Nemačka Demokratska Republika, stvorena na teritoriji sovjetske okupacione zone, ne bi (posve) „iskrvarila“.


Iako se u medijima o tome spekulisalo, zapadne obaveštajne službe su potpuno isključivale ideju o podizanju zida kao „odviše riskantan poduhvat“. A upravo to se dogodilo. U ponoć je otpočela realizacija tajnog plana „Akcija iks“: hiljade policajaca i vojnika razvlačilo je bodljikavu žicu – podizanje betonskog zida uslediće kasnije – duž sektorski podeljenog grada. Zapad je bio zaprepašćen. I bespomoćan. Uspostavljena je najbolje čuvana granica i, potencijalno, najopasnije ratno žarište na svetu.


NOVO IZNENAĐENjE Dvadeset osam godina kasnije – opet veliko iznenađenje. Ovoga puta ne kao posledica tajnog plana nego uprkos planu partijske i državne vrhuške: rušio se tvrdi „antifašistički bedem“ koji je (istočnonemačko propagandno objašnjenje) trebalo da štiti socijalizam u zemlji „radnika i seljaka“ od zapadnonemačkog „revanšizma i (oživelog, pretećeg) fašizma“. A plan istočnonemačkih partijskih vlasti (Politbiroa obnovljenog posle „puča“ protiv Eriha Honekera) bio je da se, liberalizacijom putovanja „odvrne ventil“ i neutrališe zapaljiva situacija.
Prekasno. Gotovo hermetički (policijski) zatvorena zemlja, čiji građani su mogli, uz dosta peripetija, da turistički otputuju (samo) u socijalističko susedstvo, članice Varšavskog pakta, nalazila se pred eksplozijom zbog – neslobode. Hiljade istočnonemačkih građana koji su se tog leta zatekli u Mađarskoj i Čehoslovačkoj izvršilo je „prepad“ na zapadnonemačke ambasade u Budimpešti i Pragu kako bi iznudili, uprkos zabranama, bekstvo u Zapadnu Nemačku.


ERUPTIVNI GNEV Dramatične scene „logoravanja“ u dvorištima zapadnonemačkih diplomatskih predstavništava u Budimpešti i Pragu, i po okolnim ulicama, dodatno su usijavale ionako usijanu situaciju u Istočnoj Nemačkoj. Na ulice Lajpciga, Drezdena i Istočnog Berlina izlio se eruptivno, kao užarena lava, dotad prigušivani građanski gnev.


Bio sam u to vreme stalni dopisnik „Politike“ iz Bona. Redakciji sam 5. novembra, između ostalog, javio da će ono „što se iza brda valja“, još „neuhvatljivo i nepojmljivo“, biti, u svakom slučaju, „sudbonosno ne samo za Nemačku Demokratsku Republiku nego za čitavu Evropu i svet“.


PROČITAJTE JOŠ: Prvi put od pada Berlinskog zida, za posetioce otvoren tunel koji je služio za beg u Zapadnu Nemačku (FOTO)


I bilo je. Rušenjem zida srušen je čitav jedan (bipolarni) svet koji je počivao na ravnoteži straha, a nastupio je strah od neravnoteže (unipolarnost): supersila koja se, trijumfalistički, proglasila pobednikom Hladnog rata, SAD, nastupaće, u toliko slučajeva, uključujući i razarajuće ratove, bez repera i obzira, osiono i bahato…


Ono što se događalo tih novembarskih dana u Berlinu, po svojoj uzbudljivosti, posebno senzacionalnom vešću koja je munjevito obigrala svet s večeri 9. novembra 1989, delovalo je, i deluje kad se ti događaji naknadno „prelistavaju“, kako to i ja sada činim, zaista kao najuzbudljiviji politički triler.


SENZACIONALNA VEST Tog dana se u Istočnom Berlinu održavala dramatična sednica Centralnog komiteta Jedinstvene socijalističke radničke partije. Na njoj je, iznuđeno, bez čekanja (jer „vatra gori“), da se o tome donese pripremani zakon, istrgnuta odluka po kojoj se građanima dozvoljava, bez velikih formalnosti, odlazak preko granice na Zapad.


Papir s tom odlukom gurnuo je naslednik Eriha Honekera, novi partijski i državni lider NDR Egon Krenc u ruke članu Politbiroa i šefu partije u Berlinu Ginteru Šabovskom, koji je hitao na zakazanu konferenciju s novinarima. Saopštio mu je, po Krencovoj verziji, da je u pitanju „svetska vest“ i senzacija. Šabovski ima nešto drukčiju formulaciju. Krenc mu je, kaže, samo rekao: objavi ovo, biće to za nas pun pogodak…


Čovek s velikim političkim iskustvom, dugogodišnji glavni urednik centralnog lista „Nojes Dojčland“ gurnuo je tekst odluke među ostale papire. Koji minut pre 19 časova, kad se prilično dosadna konferencija za novinare, među kojima je bilo mnogo stranih, privodila kraju, Šabovski se setio onog „papira“. Vidljivo umoran i bezvoljan, saopštio je kako je upravo odlučeno da građani slobodno mogu putovati preko granice. Usledilo je pitanje italijanskog novinara kad odluka stupa na snagu. Šabovski je počeo da pretura po papirima i procedio: pa, valjda, odmah … da, odmah… Ta reč će srušiti zid.


GROZNIČAVA TRKA AGENCIJA Bilo je, inače, predviđeno da odluka stupi na snagu sutradan (10. novembra), kako bi se, koliko-toliko, razne službe, posebno one granične, blagovremeno obavestile i pripremile. Sad je za to bilo (pre)kasno. Agencije su grozničavo žurile da saopšte senzacionalnu vest. „Rojters“ (tada, još, bez ovog porodičnog „s“) je to učinio u 19.03: „Građani NDR koji to žele mogu odmah da odu preko svih graničnih prelaza u Saveznu Republiku Nemačku.“


Zapadnonemačka DPD u 19.04: „Od ovog časa građani NDR mogu direktno preko svih graničnih prelaza između NDR i SRN da otputuju.“ „Asošijeted pres“ je obznanio u 19.05: „NDR je, prema izjavi člana Politbiroa Gintera Šabovskog, otvorila svoje granice. Ovo je prelazno rešenje do donošenja zakona o putovanju, rekao je Šabovski.“


ISTORIJSKA NOĆ U nedostatku preciznih informacija, i zbog konfuznosti Šabovskog, novinari su pribegli sopstvenim interpretacijama, čime su, praktično, uzeli u svoje ruke usmeravanje događaja.


Istorijska konferencija za medije okončana je, inače, u 19 časova i 54 sekunde. Televizijska ekipa zapadnoberlinskog „Riasa“ presrela je Šabovskog u hodniku. On je kratko ponovio ono što je koji minut pre rekao u dvorani. Sledilo je pitanje: „Očekujete li sada veliku bežaniju?“ Šabovski: „Nadam se da do toga neće doći.“
I dopisnik „Si-En-Ena“ stigao je da uzme izjavu Šabovskog. Javio se direktnom linijom koja je dan ranije postavljena ispred Brandenburške kapije: „Ovo je istorijska noć. Vlada NDR je upravo saopštila da istočnonemački građani mogu prelaziti zid bez ikakvih smetnji.“


Istočnonemačka novinska agencija ADN je tek u 22.55 emitovala informaciju da će policijski organi odsad bez velikih formalnosti izdavati dozvole za putovanja preko granice. Prekasno. Mnogobrojni građani, koji su u početku primili vesti s nevericom, već su se nalazili s one strane zida. Pred lavinom koja se pokrenula, nespremni i neinformisani graničari bili su potpuno nemoćni. Zid je najednom postao izlišan, čime je i započela razgradnja Nemačke Demokratske Republike.


KOL DIKTIRA TEMPO Četiri dana nakon rušenja zida u Bonu se već razgovara o – ujedinjenju. U Lajpcigu, 20. novembra, na ulice izlazi 250.000 ljudi koji su za „jedinstvenu državu“. Apele poznatih intelektualaca, među kojima su se našli najpoznatiji istočnonemački književnici Krista Volf i Štefan Hajm, koji su se zalagali za opstanak „reformisanog NDR“, niko više ne čuje.
Helmut Kol „oseća trenutak“. Ubrzava tempo ujedinjenja. Iznebuha, ne obaveštavajući nikog od saveznika, pa ni stranačke koalicione partnere (liberale) izlazi s planom u deset tačaka. Zapravo planom ujedinjenja, koji odjekuje kao bomba. Nemci pokazuju sve veću aroganciju, upozorava šef francuske diplomatije Rolan Dima. Britanska premijerka Margaret Tačer besni. Pokušava da stvori „front protiv ujedinjenja“. Uzalud.


Spekulacije o budućem članstvu „čitave Nemačke“ u NATO-u, za šta je Bon, u potaji, dobio saglasnost Vašingtona, izaziva uzbunu u Moskvi. Dotle spreman da prihvati ujedinjenje, Gorbačov se koleba. Bacaju mu mamac: na samitu u Londonu (jul 1990) NATO se definiše kao isključivo odbrambeni savez. Gorbačov „smekšava“.


Na privatnom izletu u Gorbačovljev zavičaj, kancelar Kol dobija njegov blagoslov. U avionu, na povratku u Bon, otvara se šampanjac i nazdravlja ujedinjenju. Ono će, formalno, doći po okončanju konferencije „2 plus 4“, dve nemačke države i četiri sile ratne pobednice, Sovjetski Savez, SAD, Velika Britanija i Francuska, ali ubrzo. Ugovor o ujedinjenju Nemačke koji je zapečatio jedno poglavlje istorije potpisan je u Moskvi 12. septembra. Ujedinjenje je proglašeno 3. oktobra…


KO KASNI – ŽIVOT GA KAŽNjAVA Javnosti je bilo poznato da je u odnosima između Mihaila Gorbačova i jednog broja lidera u „varšavskoj porodici“ uveliko „škripalo. Varničilo je posebno s „tvrdokornicima“, vođama NDR i Rumunije. Honeker je „alergično“ reagovao na sve glasnije zahteve u sopstvenoj zemlji da krene Gorbačovljevim stopama u reforme. Zašto bismo „menjali tapete“ u sopstvenom stanu ako to čini komšija. Stigla je „osveta“. Gorbačov je dolazeći na svetkovine povodom četrdesete godišnjice postojanja NDR (samo koju nedelju pre pada zida), pred novinarima, još na aerodromu izjavio: ko kasni – život ga kažnjava. Na Zapadu su to pročitali da je „otpisao“ Honekera.


Gorbačovljevi razgovori s nekim od tih „tvrdih“ lidera pretvarali su se, zabeležio je Ševardnadze, u „žestoke svađe“. Pomenuo je detalj iz Bukurešta: u razgovoru između Gorbačova i Čaušeskog nastala je takva galama da su čuvari ispred prostorije u kojoj se razgovaralo, „mimo reda i običaja, otvorili vrata da vide šta se dešava“.


Da li je Moskva zaista bila iznenađena događajima u NDR? Pouzdano se jedino zna da nije pokrenula trupe iz kasarni i nije sprečila pad Berlinskog zida. Sve ostalo je prepušteno (različitim) interpretacijama. Tadašnji sovjetski ambasador u Bonu Kvicinski upozorio je u aprilu 1989. rukovodstvo u Moskvi da je „raspad NDR samo pitanje dana“. Mnogi su u Kremlju tu depešu „pročitali“ kao „kapitulaciju“.


Kritičari Gorbačovljeve politike bivali su sve glasniji i ona je doživela ubrzo poraz. Jedna od važnih „stavki“ u toj presudi bila je politika prema zbivanjima u Istočnom Berlinu. Uz optužbu da je prebrzim aminovanjem nemačkog ujedinjenja „proigrana pobeda iz 1945“.


FATALNA NEMAČKA KARTA Potpisnik ovih redova nije, izveštavajući o događajima koji će dovesti do ponovnog nemačkog ujedinjenja, mogao pomisliti da će taj čin imati, posredno ili direktno, uticaja na rastakanje Jugoslavije. A desilo se upravo to. U Bonu se, sve do ujedinjenja, tvrdilo da treba očuvati državni suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije. Za kancelara Kola ona je, u to vreme, predstavljala „statiku Evrope“.


Postojao je strah da bi olujni balkanski vetrovi, koji su sve jače šibali, mogli da odgurnu čamac nemačkog ujedinjenja koji se upravo približavao obali. S ujedinjenjem je prestalo tih strahova i obzira. Prva jaka karta koju je ujedinjena Nemačka, s naraslom snagom i ambicijama, bacila na evropski sto bila je fatalna za rasplet jugoslovenske drame.


Kol i Genšer su gotovo ultimativno obavestili partnere u Evropskoj uniji da će, na svoju ruku, priznati secesiju Hrvatske i Slovenije. Bili su u tom naumu, bar u tom času, usamljeni. Istrajali su, sami protiv svih, čime je praktično započelo razbijanje Jugoslavije…


GORBAČOV PUŠTA NDR NIZ VODU


Do danas traju kontroverzne rasprave o tome da li je, i zašto, Mihail Gorbačov Istočnu Nemačku, na čijem tlu je imao moćnu armiju, pustio „niz vodu“. Njegov ministar spoljnih poslova Eduard Ševardnadze (potonji predsednik otcepljene Gruzije) energično je, u memoarskoj knjizi „Budućnost pripada slobodi“, branio tadašnju politiku Moskve. Gorbačov i on su, kaže, bili uvereni da će njihova zemlja steći prave prijatelje ako svet uveri kako nikom ne preti, da se „socijalizam i prijateljstvo i uvažavanje ne mogu graditi na tenkovima i krvi…“


Na partijskom kongresu u Moskvi 1986. odbačena je, i osuđena, famozna „Brežnjevljeva doktrina“ o ograničenom suverenitetu članicama Varšavskog ugovora i vojnim intervencijama u „odbrani socijalizma“. Gorbačov je u čuvenoj „Perestrojci“ 1987. eksplicitno formulisao princip o „apsolutnoj nezavisnosti država“, a u julu 1988, na zasedanju ministara odbrane Varšavskog pakta, konstatovao da je „vreme vojnih intervencija nepovratno prošlo“. Svaka partija sama odgovara za situaciju u sopstvenoj zemlji. Na toj „liniji“ Moskva je „aminovala“ promene, s uvođenjem višestranačja, u Poljskoj i Mađarskoj. Na toj „liniji“ se „skrštenih ruku“ gledalo i na dramatične događaje u Istočnom Berlinu koji su doveli do pada zida. Ševardnadze je zapisao: to je bilo moguće zaustaviti (samo) kuršumima, a da se to dogodilo, bio bi ubijen mir…


ZATEČENOST MOĆNIH LIDERA


Zapadnonemački kancelar Helmut Kol nalazio se te noći u Varšavi. Njegov savetnik i „intimus“ Eduard Akerman mu je telefonirao: „Gospodine doktore Kol, držite se čvrsto za stolicu, građani Nemačke Demokratske Republike ruše zid!“ Kol nije mogao da poveruje. „To ne može biti. Jeste li zaista sigurni, Akerman?“ Akerman: „Televizija sve prenosi uživo iz Berlina, gledam sopstvenim očima.“ Kol: „Pa to je nezamislivo!“


Prisećajući se, posle deset godina, trenutaka koji su otvarali novo poglavlje istorije, ne samo na nemačkom tlu nego i u Evropi i svetu, Kol je potvrdio da je bio potpuno zatečen „jednim od najdramatičnijih trenutaka novije istorije“.


Iznenađenje i zatečenost vladali su i u centrima svetske moći, Moskvi i Vašingtonu. Mihail Gorbačov je ispričao kasnije kako u Kremlju te noći, osim dežurnog, nije bilo žive duše. Napustio je kabinet oko 22 sata. Odvezao se u daču izvan Moskve. I, umoran, prespavao istoriju. Nisu hteli, ili nisu smeli, da ga bude, dok su njegove diplomate u Istočnom Berlinu, agenti KGB-a i generali (moćne) Zapadne armijske grupe, preživljavali dramatično košmarnu berlinsku noć. Tek ujutru je čuo šta se tamo dogodilo i zaključio da se „procesi koji su uzeli maha u NDR više ne mogu zaustaviti“.
Američki predsednik Džordž Buš (Stariji) prisećao se kako je prve vesti o dramatičnim događajima u Berlinu saznao oko 15 časova po tamošnjem vremenu. Do tog trenutka nije bilo nikakvog nagoveštaja da bi nešto takvo uopšte moglo da se desi. I da će zid pasti. Nijedna informacija, nijedan papir tajnih službi… Pozvao je prve ljude Senata i Kongresa na hitno većanje. Savetovali su mu ono što sam već pomenuo, da odleti u Berlin i priključi se „slavljenicima na zidu“. I što je, kao nerazumno, odbio.


(Pečat/Miroslav Stojanović)