Zapisi iz Pariza: Dijakabi

TERMIČKE struje habuba i kalime, mlađeg brata i sestre afričkih pustinjskih oluja, prave osmice oko direka nadzemne železnice na pariskom Barbesu i igraju žmurke s lokalnim dilerima. Dunu malo jedni, malo drugi.

Istorija se poigrala sa reputacijom Armana Barbesa, francuskog političara iz prve polovine devetnaestog veka, rođenog u Poent-a-Pitru, najvećem gradu na Gvadelupu. Barbes je danas pariska prestonica došljaka.

Ništa bolje nije prošla ni jedna časna sestra. Anarhični tonovi republikanske disonancije pište kroz potke čeličnog veza stanice metroa koja je ime dobila po monahinji Margerit de Rošešoar de Montipo i Armanu Barbesu, borcu protiv monarhije.

Ovde, na Barbesu, nadzemni metro često služi kao nadstrešnica za dokolicu, pijaca i trange-frange. Tu su se ispod ruke toliko valjali boksovi prokrijumčarenih cigareta, da je neki opori gradski šaljivdžija na stubove metroa Barbes Rošešoar preko noći prikačio pravu pravcatu oznaku za trafiku.

PROČITAJTE JOŠ - ZAPISI IZ PARIZA: Flora

U pijačne dane, tezge rode najegzotičnijim grozdovima jestive planetarne flore. Od afričku rogatu dinju odbijaju se akcenti najrazličitijih dijalekata zemalja trećeg sveta, dodajući, tako, unapred, nikad otkriveni tajni začin ukusnom ručku.

Od stanice, na sve četiri strane sveta, počinje da teče koloritna reka navika i prilika. Tu, nekoliko stambenih ulaza dalje, iza varljive fasade Barona Osmana, posećivao sam, silom prilika, poslom, zbog oglašavanja, izvesnog gospodina Dijakabija.

U polumraku velikog iznajmljenog stana, na velikom okruglom stolu, čini mi se da je uvek stajao jeftini mesingani poslužavnik, kovan lakom tehnikom grubog filigrana, oponašajući original iz vilajeta Gumušhane. Nad njim su, uspravnih leđa, neke žene dugih prstiju vazda valjale riblje ćufte.

Prezime Dijakabi je u Senegalu često kao u nas Petrović ili Jovanović. Neki od ovih, ili njima sličnih, takođe su mu se obraćali da ih izbavi ljubavnih muka. Zvao me je da mu prevodim brodolomnička pisma. U njima, polomljena srca u očaju traže da im vrati drugu polovinu. Zadovoljavao bi se i slikom bez rama.

PROČITAJTE JOŠ - ZAPISI IZ PARIZA: Sklad rasula

Bio sam tu i kada je jednoj dobrodržećoj, ucveljenoj francuskoj dami srednjih godina, aristokratskog držanja i plave krvi, one čije boje se grozio Arman Barbes, u najboljoj vudu tradiciji autohtonih vračeva, uporno bajao nad temenom.

Huktao bi i frktao, nadnosio pozamašne dlanove nad glavama usamljenih srca i izvlačio iz njih nevidljivi stub ugašenog plamena visoko nad tavanicom. Ne znam kojim je posle pukotinama taj plamičak putovao do nebeskih visina, tražeći tamo zagubljenu srodnu dušu.

Iščitavao bi neke stare zapise, mrmljao nešto sebi u grudi, šaputao i gromoglasio, žmurio onda deset minuta kao omađijan, da bi, kada bi svi već zaboravili na njegovo prisustvo, najednom silno razrogačio oči, plašeći, tako, i zle duhove, i mušteriju.

Toliko bi iskolačio beonjače da bi one prve zasigurno rasterao, dok ova druga nije imala kud.