Pojas i put na devnom Putu svile

U Sinkjangu, ujgurskoj oblasti u Kini, za meštane je sve više posla u lokalnim fabrikama, a dobijaju i sredstva od vlade za započinjanje biznisa.

Lokalno stanovništvo kaže da je to rezultat aktuelne državne politike borbe protiv siromaštva u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, ali i inicijativi "Pojas I put".

Sinkjang je inače nekadašnje “srce” drevnog Puta svile, a u Akademiji društvenih nauka u tom regionu, navode da se oblast sve više "otvara" ka Centralnoj Aziji i Evropi upravo zahvaljujući toh inicijativi, koja je dovela do privlačenja investicija stranih kompanija, otvaranja novih radnih mesta i povećane robne razmene.

“Usled ekonomskog razvoja u proteklih nekoliko godina, koji je usledio nakon pokretanja inicijative ''Pojas I put'', Sinkjang se suočio sa ogromnim promenama”, kaže zamenica direktora Instituta za ekonomiju sa Akademije društvenih nauka u Sinkjangu Vang Hongli.

Ona ističe da su promene vidljive ne samo u velikim gradovima, poput prestonice regiona, Urumćija, već I u selima.

Nešto od tih promena mogla je da vidi grupa novinara iz celog sveta, među njima i izveštac Tanjuga, kojima su domaćini pokazali neke od novih fabrika, industrijske parkove i mesta za preseljenje stanovništva širom Sinkjanga.

Tako je u kompaniji za proizvodnju odeće “Merivou”, koja je deo industrijskog parka Šendžen, zaposleno oko 1.500 ljudi, mahom meštani obližnjih sela, koji, kako je navela direktorka te firme Li Huadžun, mesečno zarađuju između 235 i 758 evra.

“Kineska vlada ohrabruje kompanije da dolaze iz razvijenijih u manje razvijena područja”, kaže ona i ističe da je to znatno umanjilo siromaštvo u toj oblasti.

Oblast u kojoj su smeštene kompanije, među kojima je i “Sandon Ruji grup” čiji radnici, kako kaže direktor Zai Meng Chianga, zarađuju oko 420 do 540 evra mesečno, deo je industrijskog parka, u kojem radnici imaju mogućnost i da stanuju sa svojim porodicama.

U okviru politike borbe protiv siromaštva 2017. godine u okrugu Šule izgrađena je fabrika u koju je, uz pomoć fonda vlade za pomoć siromašnima, investirano pet miliona juana ili oko 650.000 evra.




“Osnovali smo ovu fabruku i kreirali prilike za zapošljavanje meštana u blizni njihovih kuća, kako bi mogli da povećaju prihode”, navodi direktor i podvlači da je najudaljenija kuća jednog zaposlenog na samo jedan kilometar.

U toj fabrici, dodaje, mahom rade pripadnici etničkih manjina, poput Ujgura, a njihova prosečna mesečna plata kreće se između 150 do 260 evra, a najviša dostiže oko 650 evra.

Efikasnost politike poboljšanja života građana posebno je primetna u Kizilisu, kirgijskoj autonomnoj oblasti, gde je svako domaćinstvo koje je pristalo da se preseli iz oblasti u kojima su surovi uslovi za život, od vlade dobilo staklenu baštu I pomoć za razvoj poljoprivrede.

Među njima je i Jusuf Rozi, pripadnik kirgijske etničke manjine, koji je, kako navodi, došao iz planinskog područja u oblast namenjenu doseljavanju stanovništva u okrugu Akto i od vlade dobio kuću i staklenu baštu.

“Sada imam šest staklenih bašti i od svake imam prihod od 20. 000 do 30. 000 juana (između 2. 600 I 3. 200 evra) godišnje”, navodi on, zadovoljan sadašnjim uslovima života u odnosu na nekadašnji život u planinama, uz sve nevolje koje nosi surov kraj i nedostatak pitke vode.

Slično funkcioniše i, kako to kineska vlada administrativno naziva, Oblast za preseljenje I ublažavanje siromaštva u pograničnoj zajednici u okrugu Vuća, gde je smešteno 136 porodica, a svako domaćinstvo dobija po jednu prodavnicu da njome rukovodi.

Jedna od meštanki je i Gulinur, koja je nekada živela u planinskim oblastima, a sada iznajmljuje svoju prodavnicu za 12.000 juana (oko 1. 600 evra), jer njen surpug radi kao graničar.

“Suprug zarađuje 150 juana dnevno (oko 20 evra), što je između 3. 000 I 3. 500 mesečno (od 390 do 450 evra), pošto radi 15 dana nedeljno. Uz to, dobijamo novac od iznajmljivanja prodavnice”, navodi Gulinur I naglašava da joj život u planinama nimalo ne nedostaje.