ZAPISI IZ PARIZA: Tezga

NEKOME je geografija majka, nekome maćeha. Neko se od Beograda do Banjaluke prebacuje u međunarodnom saobraćaju, neko od Pariza do Gvadalupe putuje domaćom linijom.

Francuska svoju najdužu granicu ima sa - Brazilom. Linija razgraničenja između Francuske Gvajane i najveće zemlje Latinske Amerike proteže se dužinom od 730 kilometara. Mnogi bi izgubili milion dolara na ovom kviz-pitanju. Tako je to kad si veliki.

Ako hoćeš da posetiš patrijaršiju u srcu svoje postojbine, moraš da prođeš administrativni prelaz. Tako je to kad si manje veliki. Zamršeni i nepravedni tokovi u međunarodnoj politici ne poznaju sentimentalnost. Pa tako narodno postane međunarodno. I obratno.

Učitelji đake u francuskim školama uče da kolonizacija nije bila isključivo loša. Izvezli su, kao osvajači, zapadnu civilizaciju i kulturu, izgradili puteve, bolnice i škole. Ne uče ih, s druge strane, o novijoj istoriji, o zapaljenim crkvama i manastirima u najbližem komšiluku.

Sa rudama i radnom snagom, osvajači su u kontinentalni deo Francuske doneli začine i biljke. Na odeljenju voća i povrća u pariskom supermarketu danas možete da polažete svojevrsni ispit iz botanike i geografije. Jer, Francuska, između ostalog, ima zajedničku granicu i sa Surinamom, egzotičnom teritorijom u Karipskom moru, Pacifiku i Indijskom okeanu.

Palminu breskvu parepu, bogatu skrobom, crvenu voćku iz Gvajane, Francuzi kupuju i koriste pečenu ili kuvanu u slanoj vodi. Ukus joj podseća na kesten ili artičoku. Melje se u brašno, ali i cedi za kozmetičko ulje.

Potomci francuskih kolonijalista rado konzumiraju i slatki krompir batat, poznat i kao jam, po ukusu sličan bundevi, bele, narandžaste ili ljubičaste boje, hranljiv, ali čuven i kao antioksidans. Kažu da ova krtolasta biljka pospešuje varenje i sprečava zatvor, poboljšava krvnu sliku, snaži imunitet, čuva srce i čini svašta još. Umeju da je ukrčkaju s pasuljem ili s izgnječenim belim lukom, paradajzom i paprikom isečenom na tanke trake. Može i sa leskovačkom.

Zelena šljiva iz Polinezije, koja izgledom podseća na mango, a ima miris jabuke, nađe se u salatama i sokovima, ali i u džemovima, i kao sušena poslastica. Raste brzo, za tri godine da prve plodove koji sami padaju s drveta dok su još zeleni. Dobar izvor vitamina ce, koristi se i kao izvrsni narodni lek protiv glavobolje.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Kroasan

Plod hlebnog drveta, kao osnovna hrana u tropskim područjima, najčešće se prži, kuva ili peče. Ukusom podseća na krompir ili hleb. Kuvan u vodi, nađe se kao prilog uz meso ili ribu. Služi se i kao musaka, pržen kao krompirići ili u slatkim kolačima. Od drveta ovog ploda dube se i piroge u Gvajani, ali one ne plove Senom.

Na tezgama pariskih supermarketa nalaze se i kokosov orah iz Obale Slonovače, persimon i šaron bez bodlji iz Gvajane, marakuja, grejprfrut šadek, mango, minijaturne banane bakove ili limeta koja se gricka uz rum, posle čega se glavobolja odlično leči ceđenim sokom od gorepomenute zelene šljive.