ZAPISI IZ PARIZA: Kvar

VOZIM se Avenijom generala Filipa Leklera de Otkloka, čija je Druga oklopna divizija, istim ovim pravcem, nadirući s juga, iz smera Orelana, posle dva dana nespavanja, počistila u jednom naletu nemačke okupacione trupe i, nakon žestokih borbi kod Vojne škole i Invalida, gde ću uskoro takođe proći, omogućila generalu De Golu čuveni govor iz Gradske kuće.

Svaki gradić na prilazu francuskoj prestonici s južne strane ima po jednu aveniju generala Leklera, pa se slobodnom čoveku čini da uvek ide jednim istim pravcem. U mestašcu Bur-la-Ren, kuda me put često navrće, i danas stoji parkiran njegov tenk, koji je lično poklonio gradskim vlastima. Pod matiranom topovskom cevi, adolescenti ovde posle škole još uvek zakazuju ljubavne sastanke, pucajući od sreće.

Put me dalje vodi pored Železničke stanice "Monparnas", tamo gde je, pred generalom Leklerom, nemački vojni upravnik general Ditrih fon Holtic potpisao predaju, spustivši zatim slušalicu fireru koji ga je pitao gori li Pariz. Ispred, u koloni, mustra sačuvanih klasicističkih biskvita rasplinjuje se na voskom uglancanoj šasiji. Nadovezuju se lukovi nad masivnim vratnicama parnih brojeva na zadnjem svetlu čitavom dužinom ulice. Pokretna razglednica u sjaju jeftine pene i čupavih valjaka auto-perionice.

U njenom kadru, trotoarom sporo hoda stariji čovek čvrsto uzicom privezan za psa. Pusti li je, pašće, izgubiće se, nestati. Bez ovog povoca niko je i ništa. Nesiguran je, napušten, sam. Pasji život čoveka.

Ruka iz suprotnog pravca nalakćena na otvorenom prozoru. Izliveno mastilo pod kožom u obliku ruže. Na emancipacijskom talasu, plima sigurne žene dvadeset prvog veka.

Jedna druga uspravno hoda pločnikom. Brža je od automobila zaglavljenog u gradskoj ludnici. Silueta, kao propuštena kroz vlažne šake na grnčarskom točku, završava se robusnim stopalom u skupoj sandali. Taj nesklad savršenstva uvek čini da život bude zanimljiviji nego što jeste.

Na ćošku, na kafanskom stolu, kome od vetra u sporom prolasku tek blago zatrepere bomeski zalisci, vreli kolovrag Daboga uskače u mutnu alku pivske čaše i gasi se u sveopštoj žeđi. Na kafanskom stolu, u pretkomori zamišljene sreće, tamo gde još od podneva kunjaju rundave glave.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Francuzi

U produžetku, nekadašnja radnja mobilnih telefona, pa cigara na paru, sada zamandaljenih vrata, vitrina izlepljenih reklamnim plakatima. Muva, uhvaćena u zamku oproštajnog ključa iz koje nikada neće pobeći, sad u izlogu izvodi akrobatsku figuru, nalik na poslednji luping meseršmita.

Leklerov pravac, ka Gradskoj većnici, u borbi za još jedan dan, vodi me pored Visoke inženjerske škole, u čijoj kamenoj fasadi, brižljivo očišćeni, dan-danas opstaju ukopani krateri iz dva rata, januarskog bombardovanja i kasnije rafalne paljbe na Leklerovom avgustovskom oslobodilačkom pohodu, za svaki slučaj i pamćenje.

Najednom, koči mi se volan. Automobil staje. Ni makac. Crkava mi alternator, ona nemačka, tehnička stvar. Bespomoćan, nasred puta, razmišljam. Tako je to i sa čovekom. Naizgled perfektno funkcioniše, sve je u redu, pravi planove, a onda iz čista mira, samo nešto kvrcne, i ne radi više. Samo kamen ostane da pamti.