Tražim ljude koji imaju oganj u sebi, i ne nalazim ih, ni u politici ni u sportu ni na univerzitetu. A opominjem, ne smemo da spavamo. Ja ne mogu da spavam. Možda ćemo sutra, razmišljam, umreti, i mene boli to što nećemo uspeti da uradimo nešto važno. Možda će, plašim se, ostati neki čovek kome nismo stigli da kažemo da je Hristos vaskrsao – govori u razgovoru za „Pečat“ protojerej Andrej Tkačov, propovednik i misionar čije se knjige širom sveta čitaju s najvećom pažnjom.

Pročitajte još: Patrijarh Kiril: Naručeno uništenje Ruske pravoslavne crkve

* Iz vaših tekstova izbija ne samo nepatvorena istina pravoslavlja već i nepatvorena čistota i lepota slovenske duše. Koliko je u pravu Ilarion Troicki kad tvrdi da slovenstva van pravoslavlja nema?

Mislim da je tako. I Dostojevski je tvrdio da je slovenstvo bez pravoslavlja ništavilo. Bez pravoslavlja mi smo strašni. Bez pravoslavlja Rus je strašan čovek, a s pravoslavljem on je Serafim Sarovski. Isto mislim i za Srbe. Zato za Slovene ne vidim nikakvu alternativu Hristu. Ne znam, možda su Grci bili bolji, a Rimljani moćniji bez Hrista. To ne znam, ali znam da su Sloveni bez Hrista nikogovići. A ljudi se danas kvare grehovima. Ranije sam se, kažu, toga stideo, a danas se tim ponosim. Sloveni imaju svete ljude, prijatelje na nebu. Mnogo prijatelja na nebu. Kažem: Pomozi Sveti Justine, i on mi pruža ruku. Isto zamolim Svetog Nikolaja, i pomoć mi stiže odmah. Imamo puno svetih na nebu. To je naš slovenski život.


Pročitajte još: Poglavar Ruske pravoslavne crkve oštar: Patrijarh Vartolomej krši kanone


* Čini se da je teško danas sačuvati nacionalni karakter slovenskih naroda – čednost i iskrenost – u svetu koji je ne samo ogrezao u grehu već proglasio greh za normu, i to globalno značajnu normu.

Nacionalna ideja nije u broju bajoneta, nije u nafti i nije u baletu u Boljšom teatru. Ona je u liturgiji, ma kako to čudno zvučalo za mnoge uši, između ostalog i za uši autora ove sentence. Šta mi imamo čega nema na Zapadu? To je pitanje koje seva u vazduhu kao izbrušeni čelik. Mi imamo liturgiju. Ne nauku, ne kosmos, ne naftu, pa ne ni književnost. Tačnije, imamo sve to, ali ne kao osnovu već kao dodatak glavnom. A glavna je liturgija. Ako ljudi jedni druge ne jedu žive, tajni razlog za to je služenje liturgije. Gogolj je osetio liturgiju. Dostojevski koji je izašao iz šinjela Nikolaja Vasiljevića osetio je manastirsku svetost s njenim starcima i pravednicima. To je lik prave Rusije. To je poseban tip svetosti, to su posebne forme ushođenja na nebo. To je jurodivost. Rusija jeste jurodiva. Ili radi Hrista ili prosto tako. Prosto jurodiva je, luda.


Rusija ni sama ne zna šta ima. Ona ima takvo blago. Rusija ima Hrista. Kada ona sazna za to, kada spozna tu istinu, ceo svet će se preokrenuti – probudićemo velikog uspavanog džina. Postoji jedna bajka o Iliji koji je ležao u pećini i nije mogao da ustane. Tu su bili i sveti starci, ubožjaci. Oni su ga blagoslovili da ustane. Kada je ustao, isterani su Tatari. Danas su potrebni starci da probude Iliju. Rusi su veoma snažni, ali ne znaju svi za Hrista. Ako liturgija postane živa za sve mase krštenog naroda, ovaj narod će iz svojih dubina, mračnih ali živih, proizvesti takve oblike života da će svet uzviknuti jedno glasno „ah“.

* Onaj deo sveta, mislite, koji u Rusiji vidi remetilači faktor?

Ne treba se čuditi mržnji prema Rusima, pisao sam. Rusi su neponovljivi i imaju misiju. Mržnja prema Rusima traje vekovima. Da ste uzeli novine iz 19. veka, francuske, engleske, bili biste zapanjeni: To je bukvalno preslikani „Šarli ebdo“. Tamo su svuda ruski medvedi, ruski strašni carevi, pijanci s nekakvim balalajkama na ulicama koji strašno prete sirotoj Evropi. A Evropa je očešljana, doterana, lepa devojčica koja se igra na ulici lepog gradića. Rusi su medvedi koji žele sve da zgrabe. Ne mislim da treba rasipati snagu na ubeđivanja i dokaze. Treba poznavati istoriju, crkvene korene bića, rusku svetost. Kada upoznate svetu istoriju ove zemlje vezanu za blagoverne knezove, jurodive mučenike i novomučenike, spoznaćete tajnu koja se zove Rusija. Rusija je izvestan arhipelag, tajanstvena vaseljena.

* Gde je danas praunuk evropske hrišćanske civilizacije?

Čovek je postao svaštožder. Ničega se neće uplašiti, ni od čega se neće trgnuti. Napraviće grimasu, ali će pojesti sve što mu se ponudi, tim pre ako se to snima kamerom. Reći će mu: „Evo, ovde poljubite, evo, ovo pridržite, a ovde kleknite na kolena. To je zbog sreće“, i uradiće to. I sve to zbog unutrašnje praznine i smanjenja prostora koje se zove globalizam. Tako unutar prostora koji se skupio kreće unutrašnje prazan čovek, ugledan predstavnik zapadne civilizacije. On ima više para i pregršt slobodnog vremena. Ovaj praunuk nekadašnje hrišćanske civilizacije u rečniku ima iste reči kao pre trista godina – vera, nada, ljubav. Međutim, kod njega je to „vera u napredak“, „nada u naučna dostignuća“ i ljubav prema sebi. Ovaj mili čovek voli životinje, ali samo zato što ne voli ljude, a treba nekog voleti. Smirenje je s porugom nazvao poniženjem, a gordost vrlinom. Konačno izgubivši svaki ukus za istinu, odlučio je da istine uopšte nema, a to znači da je svako u pravu na svoj način. Ovu odvratnu misao nazvao je dostignućem i nazvao je tolerantnošću.

* Čini se da onaj ostali svet, egzotičan, mnogolik i „necivilizovan“ ima svoje mišljenje o tome? Šta on poručuje zapadnom čoveku?

Na mnogim jezicima taj svet se obraća zapadnom čoveku: „Dođi kod nas. Leči se našim narodnim sredstvima. Igraj noću na našim plažama. Fotografiši se na ruševinama naših drevnih hramova. I plati nam za to.“

Oni govore tiho povijene glave četkajući sjajne cipele belog turiste: „Uskoro ćemo i sami doći kod tebe. Mnogi naši su već došli, ali to je tek desant. Živećemo u tvojim gradovima, školovaćemo se na tvojim univerzitetima. Ulenjio si se i navikao na komfor, a mi još uvek znamo da radimo. Sto puta ćemo se sagnuti do zemlje, ali jednom ćemo se mi ispraviti, a ti ćeš se sagnuti. Samo što se ti više nećeš ispraviti. Mrzimo te čak i kada se školujemo na tvojim univerzitetima. Vezujemo kravate po tvojoj modi i mrzimo te. Zajedno s jezikom svoje majke učimo jezike tuđih majki, ali samo da bismo te prokleli na svim jezicima sveta. Više nemaš dušu i u tvom koordinatnom sistemu nema druge polazne tačke sem tvog egoizma. Kad umreš, čak i čim samo padneš, umoran od razvrata, pijanstva ili sopstvene trošnosti, broj ljudi koji će poželeti da tobom obrišu noge biće tako veliki da ćeš se zauvek pomešati s prahom. Međutim, praunuci hrišćanske civilizacije kao da ne čuju ove pretnje. Ne treba da učimo od Zapada. Nešto možemo naučiti i od Orijenta.

* Gde leži koren snage i žilavosti jednog Orijenta?

Na Orijentu je manje neonskih svetala, ali tamo postoji porodica. Tamo klinac ne podiže glas na starca. Tamo je muškarac glavni, ali ženu još uvek svi vole: i muž i deca i unuci. Tamo svi žive zajedno kao prsti u pesnici. Tamo se za savet obraćaju onima koji su svoje unuke već oženili.

* Može li pravoslavna crkva da sačuva neokrnjenu i neizmenjenu istinu o kojoj svedoči a iza koje stoji Hristos kao glava, i da istovremeno uđe u svet koji ne samo da je drugačiji od onog u kojem je šireno javanđelje već je drugačiji i od onog u kom smo mi rođeni?

Mislim da može. Rođen sam u SSSR-u. Niko me nije učio da se molim. Tražio sam Boga. Kada sam živeo u Lavovu, tamo je bilo puno različitih vera. Gde je pravda, istina, sreća, pitao sam se. Jednom sam otišao u katolički manastir, i osetio da u mom srcu nema vere i sreće. Ako je to vera, pomislio sam, mogu odmah da se obesim, ne mogu tako da živim. Tog dana mi je bilo vrlo teško. Te večeri sam dospeo u pravoslavnu crkvu. Tu sam osetio da Hristos razgovara sa mnom. I od tada se nisam kolebao i sumnjao. Dvadeset godina kasnije služio sam u toj istoj crkvi. U nama postoji unutrašnja žudnja i žeđ toliko snažna koju niko ne može da utoli. Priđeš i pitaš me: Šta želiš, vlast? U redu, odgovaram, i šta još nudiš? Novac? Aha, dobro i novac. Žene? Pitam, jel’ to sve? A u meni nemirno srce. Šta ćeš mi dati da izneverim Hrista? Sve je to malo. Tako je bilo i u trećem i u četvrtom veku, i danas. Istine su neokrnjene i ne daju se izmeniti okolnostima, geografijama ili vremenima. Mislim da su svi ljudi isti.

* Često koristite jevanđeljske metafore. Koliko su one razumljive savremenom čoveku koji nema kontakt sa zemljom? Šta u eshatološkom smislu znači nerazumevanje jevanđeljskih pojmova? Da li smo mi iscurili istorijsko vreme?

Svaka stvar je velika priča. Šta čovek može da sazna putem telefona? Ovde kažeš, a tamo se čuje. To je molitva. A šta je voz? Ako zakasniš pet minuta, sve je otišlo. Voz, telefon, vodovod, to su sve priče. Od svega možemo učiti čak i ako ne kopamo zemlju i ne muzemo krave. Mi živimo među ljudima. Naši automobili, telefoni, avioni, sve je to priča o Bogu. Kada letim avionom, razmišljam šta bi bilo da je car David leteo. Kakve bi psalme napisao? On bi napisao veličanstvene psalme čoveka koji leti avionom. Ništa se nije promenilo. Moje srce, um, duša sve je isto. Neka aviona i automobila, hleb je svetinja. Pod nebom nema ništa novo. Ljudi kažu mi letimo, pišemo, mi avanzujemo. To su gluposti. Hej-hej stanite. Ne, ja sam bolestan, ja volim, ja se kajem i molim i ništa tu nema novog. Civilizacija je samo dim i magla. Suština je ostala ista.

* Leontjev je u vremenu mnogo manje globalističkom govorio da urbanizam ne voli autentičnost. Kako urbani pravoslavac može da sačuva autentičnost pravoslavlja i ruski lik?

Hrišćanstvo je gradska vera. Nije to seoska vera. U gradu su episkopi, profesori, biblioteke, u selu su ljudi koji jesu bliži Bogu, ali ako im to neko ne kaže, oni ne znaju. Knjige i obrazovanje su u gradu. Izgubili smo raj. Prvi raj je bio vrt. A buduće carstvo je grad koji silazi s neba, novi Jerusalim. Otišli smo iz vrta i došli u grad. Zato je blagodat Božja u gradu. Tu je um, a um dolazi do Boga. Grad je carstvo Božje.

* Kakva je odgovornost parohijskog sveštenika u megalopolisu?

Parohijski sveštenik u megalopolisu je Sveti Georgije, mučenik. To je čovek koji se bori sa strašnim grehovima, palim duhovima, narkomanima, prostitutkama, licemerima, ubicama. Oko njega je milion posrnulih ljudi. Bez Hrista on bi poludeo, ubio bi se za pola godine. Gradski sveštenici, mislim, najsvetiji su ljudi. Oni se bore i kad nema rata. I ako oni izgube, nastupiće pravi rat u kojem će se prolivati krv.

* Može li crkva da pomogne državi da napravi jedan autohtoni sistem, da ponudi jaku alternativu ovome što danas imamo na polju kulture i obrazovanja?

Potrebni su nam ljudi. Ideologija neće nikoga spasti. Ideologija mora biti u nama. Uzmite mi sve, ali ja ću ostati ja. Znači, ja imam ideologiju. Verujem da je Hristos moj Bog, da ću umreti i da će mi on suditi. O tome ću uvek i svima pričati. Ako u meni nema vere, možeš mi dati i knjige i mitre i kakav je smisao? Nama trebaju ljudi koji će goreti. Nama je potreban oganj. Šta mi se sviđa kod Svetog vladike Nikolaja Velimirovića? On vapi: Hej ljudi, heej, nemojte da spavate. Ustajte. Potreban je oganj. Osećam da starim, i muči me jedna misao, da nisam ništa za Boga uradio, i razmišljam šta bih još mogao uraditi, možda nešto otpevati, izgraditi, zapisati. Mi smo novozavetni Jevreji. Bog nas je pozvao. Prihvatimo to, čak i kada nam kažu da smo ludi, neobični i čudni. Mogao bih da budem milioner, đavo će mi u tome pomoći. Ali onda razmišljam. Ne-ne-ne, stani. Neću. Šta će mi? Želim sve da dam za Hrista. Moj život je takav. Bojim se slave i bogatstva. Takvi su svi pravoslavni Srbi i Rusi. Neka, neka je tako. Neka se Hrvati hvale, a Srbi vozdižu do neba.

* Da li će Rusiju i Srbiju spasti vrlina ili veština?

Nas će se spasti vera. Osećam da mi sveštenici treba da položimo život, i da svu snagu uložimo u to da naši ljudi shvate ko su. Koliko je naših ljudi stradalo za Hrista a mnogi to ne znaju. Treba svima da pričamo da smo mi Hristos, da je Bog naš kralj i da moramo da mu služimo. Oči bih dao da ljudi shvate da je Hristos vaskrsao. Kada Rus ne veruje, on nije Rus već čudovište. Zato sam došao iz Ukrajine u Rusiju. To je kao da sam rođen u Crnoj Gori, ali sam poželeo da živim u Srbiji. Želim da svoj život dam da ljudi shvate da je Bog živ i da nam služi kao što mi služimo njemu.

* Kako treba da se odnosimo prema kanonima? Da li su oni nama, pravoslavnim vernicima, ali i kliricima postali pretežak teret?

Kanone je lako poštovati. Kada vas volim, zašto bih konsultovao kanone, zašto bi to bio greh? Oni su smišljeni za grešnike. Stvari su mnogo jednostavnije. Ne vidim u svetu strašni sud, ja tragam za ljubavlju. Ako vas volim, kakvi su meni kanoni potrebni? Borba za kanone je znak pada. Nikolaj Velimirović je govorio kada čovek izgubi ljubav, on se bori za pravednost, a kada izgubi pravednost, dolazi u sukob s Bogom. Ljubav je iznad pravednosti. Ona je iznad svega. Ona je odraz Božjeg prisustva.

* Kakve su, po svepravoslavnu vaseljenu, posledice odluke carigradskog patrijarha Vartolomeja da da tomos ukrajinskim raskolnicima?

Posledice njegove odluke su adska provalija, ali pravoslavlje će sve pobediti. Pravoslavlje je silno, čudno i nerazumljivo, kao trava koja izbija kroz asfalt. Mislim da će u svepravoslavnom svetu poslednja reč pripasti Rusima, a ja molim Boga da je oni sa strahom izgovore. Vartolomeja je đavo u starim godinama uhvatio za rebra. Njemu se bliži končina, ali đavo ga je prevario. On je gord čovek. Pomislio je da je glavni, zaboravivši da je prvi onaj ko je najmanji. Kod Hrista on nije glavni.

Autor: Pečat