RASKUPUSANE novine, kao suva pita od heljde. Čitave tepsije gutaju ljudsko lice obraslo u gustu bradu, nasred ulice. Okružen starim izdanjima, otvorenim uvek na strani na kojoj se nalaze ukrštene reči, beskućnik kaligrafiše vreme. Natukao nos blizu samih kvadratnih polja. Tek raščupano teme iz hartije viri.

Ulica Kloda Filibera Barteloa, grofa od Rambitoa, prethodnika barona Osmana, prefekta Pariza, administratora i člana gornjeg doma francuskih perova. Duga oko kilometar, provlači se kroz tri arondismana. Uz njene obode, kameni podrumi iz petnaestog veka. Na njih se, tu i tamo, nasadile nešto novije fasade od svetlog kamena iz Sen Maksimena.

Kada su podzemni pariski kamenolomi počeli da popuštaju pod teretom stopala njegovih stanovnika, glavni državni ministar Luja Četrnaestog Žan Batist Kolber je, vek pre Rambitoovog rođenja, naručio novi kamen koji je do prestonice stizao Oazom i tek izgrađenom železničkom prugom. Posle su sve prestoničke zgrade osmanovskog tipa zidane od ovog materijala.

Na jednu od njih, naslonio se onaj raščupani beskućnik. U koloni uspravno, pod jedan, istorijski spomenik, restoran "Kupola". Ukršta se sa Kolberovim imenom. Iz blizine, u pravcu Denijeve kafane, dopire miris korzikanskog gulaša. Rundava glava lagano u kućišta unosi slovo po slovo i umače hleb u vazduh otežao od luka i zaprške.

Pročitajte još - ZAPISI IZ PARIZA: Francuzi

U ulici prefekta Rambitoa, koji je uljane lampe zamenio kandelabrima na gas, muzika na struju. Ploče su ponovo u modi. Osenčeni prolaznici u dugom sunčevom tragu. Na ofingeru, kožna odeća iz druge ruke. U izlogu, stolice danskog dizajna. Sa zidova, tušta sastruganih nalepnica. U bobice na jeziku lista, lipa skladišti saft kojim će posle zaliti jun.

Iza ugla, kad se zamakne kod "Plavog jahača", u Kulturnom centru Srbije izložba pod nazivom "Sava Šumanović i tajna pod kupolom". Priča o umetniku koji je, u arhitektonski čistom belom mantilu, oslikao stub u čuvenom restoranu.

U drugom delu grada, nešto pre toga, usamljena gospođa s novinama u ruci ostavlja da lebdi u vazduhu suvišni znak pitanja oko znatiželje da li čeka jedrog kavaljera. Mlađa dama napolju ispija pivo, čitajući u peni sudbinu za ovaj dan. Kišni kumulusi odstupaju. Dvoje zaljubljenih duvaju oblak s tople čokolade. Iz četvrtastog tanjira vire zeleni listovi, repovi škampa i kriške grejpfruta. Zveckaju čaše. Ulazi filmska ekipa. Sa stubova sve ih odozgo posmatraju moćne Šumanovićeve figure. Po običaju, živo je u "Kupoli".

Na drugoj, desnoj obali, u "Amorinu", iste večeri, plodna rasprava uz kafu sa slikarima Markom Stuparom i Vesnom Milunović, o srpskom jeziku, u francuskom fonu. Marko se seća konstrukcija Rambitoovog ispisnika, arhitekte Viktora Baltara. Vesna sada živi u Žantijiu, u starom ateljeu Petra Omčikusa. Sve troje ih je, u ovom gradu, nadahnuo Sava Šumanović. Na povratku, u prolazu pored klošara, izloga sa stolicama, lipe i ukrštenih reči, imaginarni Baltarovi paviljoni. Pariz kruži. Svi Parizi u jednom.