SOLŽENJICINOVO PROROČANSTVO: Propast hrabrosti je najveća opasnost

Kada je 1978. godine održao svoj čuveni govor diplomcima Harvarda, Aleksandar Solženjicin je na Zapadu živeo već četiri godine, od čega tri u Sjedinjenim Državama. Zapad ga je u to vreme veličao i od njega pravio gotovo mitsku figuru zbog oštre kritike Sovjetskog Saveza. Posle ovog, neki kažu „proročkog govora“, polako je počeo da tone u nemilost Zapada koji nije imao snage ili volje da se suoči s podjednako žestokom, ali zasnovanom kritikom zapadnog, liberalnog sistema. Solženjicinov govor prenosimo u celini

Iskreno sam srećan što se danas nalazim ovde povodom diplomiranja 37. generacije studenata ovog starog i najprestižnijeg univerziteta. Čestitam i želim sve najbolje svim današnjim diplomcima.

Deviza Harvarda je „Veritas“. Mnogi od vas su već otkrili, a mnogi drugi će otkriti tokom života, da nam istina izmiče ako se u potpunosti ne koncentrišemo na potragu za njom. Ali čak i dok nam izmiče, iluzija da smo je spoznali ostaje i vodi nas u mnoge nesporazume. Takođe, istina je retko kada prijatna, ona je gotovo neizbežno gorka. I u mom današnjem govoru ima izvesne gorčine, ali želim da istaknem da je nećete čuti od suparnika, nego od prijatelja.

Pročitajte još - VEK OD ROĐENjA SOLŽENjICINA: Svedočanstva pakla logora

Pre tri godine sam u SAD rekao neke stvari koje su tada delovale neprihvatljivo. Danas, međutim, mnogi se slažu s onim što sam tada rekao.

Podeljenost današnjeg sveta vidljiva je čak i letimičnim pogledom. Svaki od naših savremenika lako uočava postojanje dve svetske sile, obe spremne da u potpunosti unište ovu drugu. Razumevanje podele je, ipak, često ograničeno na ovaj politički koncept – ta opasnost se može otkloniti uspešnim diplomatskim pregovorima ili uspostavljanjem vojne ravnoteže. Istina je da je jaz mnogo dublji i mnogo širi od podela koje se mogu videti na prvi pogled. Ova duboka i mnogostrana podela nosi opasnost mnogostrukih katastrofa za sve nas, u skladu s drevnom istinom da kraljevstvo, u ovom slučaju naša planeta, ne može opstati ukoliko sadrži unutrašnje podele.

KOLIKO ZEMLjA IMA SVETOVA?

Imamo pojam „Trećeg sveta“ i, prema tome, već imamo tri sveta. Nesumnjivo je, međutim, da je taj broj daleko veći, samo smo previše udaljeni da bismo to spoznali. Svaka drevna i duboko ukorenjena samosvojna kultura, posebno ako je raširena na velikom delu Zemljine površine, predstavlja zaseban svet, pun zagonetki i iznenađenja za zapadnu misao. U najmanju ruku, u ove kategorije moramo uključiti Kinu, Indiju, islamski svet i Afriku, ako prihvatimo tezu da se poslednja dva mogu smatrati kompaktnim celinama.

Rusija je jedan milenijum pripadala takvoj kategoriji, iako je zapadna misao sistematski grešila negirajući njen samostalan karakter i stoga je nikada nije shvatila, baš kao što danas Zapad ne razume Rusiju u komunističkom zatočeništvu. Moglo bi se reći da poslednjih godina Japan sve više postaje udaljeni deo Zapada, ali ne želim da sudim o tome. Ali što se tiče Izraela, na primer, deluje mi kao da je on deo zapadnog sveta, s tim da je njegovo državno uređenje suštinski povezano s religijom.

U ne tako davnoj prošlosti mali i mladi evropski svet s lakoćom je svuda osvajao kolonije, i to ne samo bez očekivanja bilo kakvog stvarnog otpora nego i uz uobičajeni prezir svih mogućih životnih vrednosti porobljenih naroda. Naizgled, to je bio ogroman uspeh, bez geografskih ograničenja. Zapadno društvo se širilo u trijumfu ljudske nezavisnosti i snage. A onda je, iznenada, u 20. veku otkrilo svoju krhkost i trošnost.

Pročitajte još - Solženjicin: Ostanite kraj svojih grobova

Sada vidimo da su ta osvajanja bila kratkog daha i sasvim neizvesna, a ovo ukazuje na nedostatke zapadnog pogleda na svet, koji je i doveo do tih osvajanja. Odnos s bivšim kolonijalnim svetom se pretvorio u svoju suprotnost i zapadni svet često ide do ekstremne servilnosti, ali zasad je teško proceniti koliki će tačno račun bivše kolonijalne zemlje ispostaviti Zapadu, i teško je predvideti da li će predaja i poslednjih kolonija, i svega što poseduje biti dovoljna Zapadu da taj račun plati.
Zaslepljenost superiornošću se nastavlja uprkos svemu, i održava se uverenje da bi ogromna prostranstva širom naše planete trebalo da se razvijaju i sazrevaju u skladu s današnjim zapadnim sistemima, koji su u teoriji najbolji, a u praksi najprivlačniji. Postoji uverenje da su svi ovi drugi svetovi samo privremeno sprečeni (rđavim vlastima, teškim krizama ili sopstvenim varvarstvom i neshvatanjem) da krenu putem zapadne pluralističke demokratije i usvajanja zapadnog načina života. O državama se sudi na osnovu zasluga u napretku u tom smeru.

To je, međutim, shvatanje koje se razvija iz zapadnog nerazumevanja suštine drugih svetova, iz greške da se sve meri zapadnim aršinom. Prava slika razvoja naše planete je mnogo drugačija od one o našem podeljenom svetu iz koje se izrodila teorija o konvergenciji vodećih zapadnih zemalja i Sovjetskog Saveza. To je utešiteljska teorija koja previđa činjenicu da se ti svetovi uopšte ne razvijaju u sličnom smeru. Nijedan ne može biti transformisan u drugi bez upotrebe nasilja. Pored toga, konvergencija neizbežno znači i prihvatanje manjkavosti druge strane, što teško može biti poželjno.

POČETAK KRAJA

Da se danas obraćam publici u svojoj zemlji, razmatrajući sveukupni obrazac svetskih rascepa, koncentrisao bih se na zlodela Istoka. Ali s obzirom na to da moj prisilni egzil na Zapadu traje već četiri godine i da je moja publika zapadna, mislim da je značajnije da se koncentrišem na neke današnje aspekte Zapada i to kako ih vidim.
Osobina Zapada koja danas spoljašnjem posmatraču najviše upada u oči je propast hrabrosti. Zapadni svet izgubio je svoju građansku hrabrost, i u celini i pojedinačno, u svakoj zemlji, u svakoj vladi, u svakoj političkoj partiji i, naravno, u UN. Takva propast hrabrosti je posebno uočljiva među vladajućim grupama i intelektualnoj eliti, što stvara utisak gubitka hrabrosti u čitavom društvu. Naravno, postoje mnogi hrabri pojedinci, ali oni nemaju odlučujući uticaj na javni život.

Političke i intelektualne birokrate pokazuju depresiju, pasivnost i zbunjenost u svojim delima i iskazima, a to je još izraženije u teorijskim razmatranjima i objašnjenjima o tome kako je realistično, razumno i intelektualno, pa i moralno zasnivati državnu politiku na slabosti i kukavičluku. A propast hrabrosti je, ironično, još izraženija u povremenim izlivima besa i krutosti istih tih birokrata kada imaju posla sa slabim vladama i državama koje niko ne podržava, ili sa strujama koje ne mogu pružiti bilo kakav otpor. S druge strane, jezik im se veže i parališu se kada se suočavaju sa snažnim vladama i pretećim silama, sa agresorima i međunarodnim teroristima.
Treba li istaći da se propast hrabrosti od pamtiveka smatrala početkom kraja?
Kada su stvarane moderne zapadne države, proklamovani principi bili su da vlade treba da služe ljudima, a da ljudi žive da bi bili slobodni i stremili ka sreći. Pogledajte, na primer, američku Deklaraciju nezavisnosti. Sada su, konačno, tokom poslednjih decenija, tehnološki i društveni napredak omogućili ostvarivanje tih težnji – stvaranje socijalne države.

Svakom građaninu omogućena su željena sloboda i materijalna dobra čiji kvantitet i kvalitet u teoriji obezbeđuju dostizanje sreće u onom moralno inferiornom smislu reči koji je postao dominantan tokom istih tih decenija. U ovom procesu jedan psihološki detalj je, međutim, prenebregnut – konstantna želja da se ima sve više stvari i bolje živi, a borba da se to postigne ostavila je na mnogim zapadnim licima senku zabrinutosti, pa čak i depresije, iako je običaj da se takva osećanja prikrivaju. Aktivna i napeta trka ispunjava sve ljudske misli ne ostavljajući mesta za slobodan duhovni razvoj.

Pročitajte još - PUTIN OTKRIO SPOMENIK SOLŽENjICINU: Zahvalnost istinskom patrioti
Garantovana je lična nezavisnost od mnogih oblika državnog pritiska. Većina ljudi darivana je blagostanjem do mere o kojoj njihovi očevi i dedovi nisu mogli ni da sanjaju. Postalo je moguće gajiti mlade naraštaje u skladu s tim idealima prepuštajući ih fizičkim lepotama, sreći, posedovanju materijalnih dobara, novca i slobodnog vremena koje omogućava gotovo neograničenu slobodu uživanja. Pa ko bi se sada odrekao svega toga? Zašto? I zbog čega bi bilo ko rizikovao svoj dragoceni život u odbrani zajedničkih vrednosti, a posebno u tako nebuloznim slučajevima kada se bezbednost jedne nacije mora braniti u dalekoj zemlji? Čak i biologija ukazuje da stalna, izuzetna bezbednost i blagostanje nisu korisni živom organizmu. Danas je blagostanje u životu zapadnog društva počelo da pokazuje svoje kobno lice.

ZAKONITOST MEDIOKRITETA

Zapadno društvo se organizovalo na najbolji način za svoje ciljeve zasnovane, rekao bih, na slovu zakona. Ograničenja ljudskih prava i pravednosti određuju se sistemom zakona, a ta ograničenja su veoma široka. Ljudi na Zapadu stekli su izuzetnu sposobnost da interpretiraju i manipulišu zakonima. Svaki sukob rešava se u skladu sa slovom zakona i to se smatra najboljim rešenjem. Ako je neko u pravu sa zakonskog gledišta, ne očekuje se ništa više. Niko neće pomenuti mogućnost da se ne mora biti u potpunosti u pravu i pozvati na uzdržanost, spremnost na odricanje od tih zakonskih prava, žrtvovanje i nesebični rizik. To bi prosto zvučalo apsurdno. Skoro nikada se ne pribegava dobrovoljnom samouzdržavanju. Svi deluju na krajnjim granicama tih pravnih okvira.

Gotovo čitav život proveo sam pod komunističkom vlašću i reći ću vam da je društvo bez ikakvih objektivnih pravnih merila doista užasno. Ali društvo bez ikakvih drugih merila osim pravnih nije ništa dostojnije čoveka. Društvo koje se zasniva na slovu zakona i nikada ne doseže neki viši nivo koristi tek delić ogromnih ljudskih mogućnosti. Slovo zakona je suviše hladno i zvanično da bi moglo imati blagotvoran uticaj na društvo. Kada god se nit života uplete u legalističke odnose, stvara se atmosfera moralnog mediokritetstva, koje parališe najuzvišenije ljudske impulse. A biće prosto nemoguće proći kroz iskušenja ovog pretećeg veka samo uz podršku legalističkih struktura.

Nejednakost se u današnjem zapadnom društvu otkriva kroz slobodu da se čine dobra, ali i loša dela. Državnik koji želi da postigne nešto važno i vrlo konstruktivno za svoju zemlju mora da dela veoma oprezno, pa čak i stidljivo. Oko njega su hiljade brzopletih i neodgovornih kritičara, a parlament i mediji mu se protive. Kako ide napred, mora na svakom koraku dokazivati da je čvrsto utemeljen i potpuno besprekoran. U stvari, izuzetna i posebno darovita osoba, koja ima izvanredne i neočekivane inicijative, teško da može i dobiti šansu da se afirmiše. Od samog početka postavljaju joj se desetine zamki. Tako osrednjost trijumfuje opravdana ograničenjima koja nameće demokratija.

Bilo gde je moguće i lako podrivati administrativnu vlast, koja je u stvari drastično oslabljena u svim zapadnim zemljama. Odbrana individualnih prava dostigla je takav ekstremni nivo da društvo kao celinu čini nezaštićenim u odnosu na neke pojedince. Vreme je da se Zapad brani ne toliko ljudskim pravima koliko ljudskim obavezama.
Destruktivna i neodgovorna sloboda dobila je neograničen prostor. Društvo naizgled ima malo odbrambenih kapaciteta spram ljudske dekadencije poput, na primer, zloupotrebe slobode zarad moralnog nasilja nad mladim ljudima kao što su filmovi puni pornografije, zločina i užasa. To se smatra delom slobode i teorijski se uravnotežava pravom mladih ljudi da ne gledaju ili ne prihvataju. Legalistički organizovan život na taj način pokazuje nesposobnost da se brani od rđavosti zla.

(Pečat)