ZAPISI IZ PARIZA: Jarmila

NEBO od čelika, kad je kiša. Večito isto nebo. Svuda jednako. Nebo, kao pejzaž sveopšteg prisustva na zemlji. Ovo isto, može biti ono nebo nad Bajlonijevom pijacom, sa isukanim kišobranom dede Bedriha po čijoj opni dobuje ta kiša. Isto, kao što su zvezde iste. Ali, nije. Drugačije je. Pariska kiša dolazi iz Bretanje, s vazduhom mora. Nije to ona koja rastuži i udene melanholiju. To je kiša koja budi i inspiriše. U uvelim bojama obešenih tuja, usahle kiše.

Može to biti i cetinjska kiša. Vraća životne vertikale. Uvek pronalazimo ono što smo poneli sa sobom. Sećanja i mirisi iz kofera. U Parizu se vidi ono što je već bilo. Kiša je repriza. Kirkegorovo ponavljanje života naših roditelja. Vračanje s materijama iz prošlosti. Fetiši. Voljene stvari. Ugrađene u naše unutrašnje grafičke ploče. Slika koju vidimo nosi nešto od te materije. Obnavljamo pretke. Bitnost nosimo u nasleđu. I to nas čini onim što jesmo. Mnogo tih "jesmo" jesu Pariz. Nebo, kao okean u Bretanji, nad atlantskom olujom.

LAPIS lazulija, kad je čisto. Prozračno jednako nadahnjuje, kao čipka sa kredenca bake Jelisave. Senzibilitet nastao u odnosu onoga što je izvan i onoga u nama. Sklad između neba i nas. Nirvana. Totalno prihvatanje. Nebo pripada tebi. Ti pripadaš njemu. Uzajamni proces. Osećanje jednakosti donosi mir. Vreme je onda neuhvatljivo. I definitivno. Biti kakav jesi, u datom trenutku. I to ispunjava.

Jutra su veoma hladna. Sunce onda počne da baca senku duboko u prostor, na nepoznate konstelacije. Pod nogama, gradska priroda. Sirene. Žamor. Koračaju ljudske sudbine. Opšta priroda je u tom nebu, i pogledu na beton. Sa visine se još bolje vidi da je beskonačnost okrugla.

PROČITAJTE I: ZAPISI IZ PARIZA: Strah od letenja

Sve slike su tad eho ljubičaste i plave. I sunčevo zlato s fresaka. Dolaze iz kosmičkih sfera. Praistorijski čovek imao je isti taj pogled. Bistro nebo je otvoreno štivo. Može da se čita kao lepa knjiga. U njoj vidimo samo ono što osećamo, i što smo već živeli. Liči na nas. Na sve ono što volimo. Ako smo dirnuti, sve više vredi. Možemo da naučimo i da znamo, ali ako nas ne dotakne, nema nam života. I patnja je privilegija.

MILIONI Edisonovih svitaca, kad je noć. Gimnastička pantljika luminiscentnih bulevara krivuda po parteru. Buka, a tišina. Tornjevi. Krovovi. Smirujuća večernja zvona, kao jedinstvo s gotovo religioznim osećanjem ljubavi prema različitim ljudima u nama, i redu u haosu. Osećaj da ste ovde već jednom živeli. Snalaziti se bez mape.

Eno ga mesec. Podseća na ledenu simboliku kruga. Ali, podsećanja su samo odraz onoga što vidimo na Zemlji. Nemamo druga iskustva. Uz hladni mesec, pljusak fascinantnih zvezda. Pod njima, žuti rojevi, kapljice većih, manjih i još manjih svetala, tačke koje žmirkaju u ovozemaljskom podnožju. Ipak je to distanca koja propušta mnogo više od gradskog osvetljenja.

Može se biti svaki taj čovek dole. Ovo bi mogao da bude naš život, prozor, kuhinja. Saosećanje. Ništa nam nije strano. Kroz prozor, neprestana razmišljanja o svim našim životima. Stiže nas njihova energija. Pariz je sazvežđe večitog "sada" koje i prolazi i ne prolazi. Svi u njega donose svoju kulturu. Svaki istorijski spomenik je jedna grobnica, u gradu živih ljudi.

To je onaj Pariz koji iz svog ateljea vidi slikar Jarmila Vešović.