ZAUSTAVIO sam automobil. Izvukao sam notes dok je motor još brundao i za volanom u cajtnotu počeo da pišem: "U Rambuje bi trebalo da dođe predsednik." Ispisao sam, zatim, preostale rečenice iz teksta, a onda sve, kako me je to naučila moja prva urednica, samom sebi pročitao naglas. Uvek zvuči drugačije, govorila je. I, zvučalo je. Početak je ličio na psovku. Izmenio sam. "U Rambuje verovatno dolazi predsednik". Možda je trebalo da ostavim prvobitnu verziju. Jer, sve je ovo bilo jedna velika uvreda. Kroz prozor automobila, uz dvorac, jezero. Površina tihe vode ključa od oblaka. Peni se.

Poslednja konferencija za štampu. Politička kritika zbog skraćenog teksta. Prethodno, desetine kilometara ispred rotacionih svetala. Neovlašćeno uletanje u kolonu. Bez stajanja na crvenom. Parkiran u šancu. Zajapuren. Ljut, izmučen, umoran, s osećajem praznine. I, šta sad? Da li sav ovaj svet, ovde, uopšte, shvata da će nas bombardovati? Jedan će, diplomatskim poslom, najpre, u drugom pravcu. A kojim ćemo mi?


Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Fontana


MOŽDA će ovo biti prvi nenapisan tekst. Zovu neprestano iz redakcije. Traže rubriku dok govor još nije završen. Štamparija čeka. Skidam traku, izvlačim rečenice iz moždane pretkomore, vadim zapise iz bloka, hvatam istovremeno poslednje reči, brišem trećom rukom nepotrebno. A sve je potrebno. I suvišno. Pokušavam da shvatim šta se događa. Da li, ipak, da odustanem? Kako ljudima saopštiti da su ih bombe već zasule, kad sutradan odu do kioska? Kažu, rotaciona mašina će sačekati. Dižem glavu, tražeći odgovor. Na oštrom nebu, sazvežđe.

Zovu me iz svih novina i televizija. Nema ideoloških razlika. Rambuje. Protivniku, bela majica viri ispod košulje s kravatom. Pariz. Intervju s Iberom Vedrinom, pod arhitekturalnim nebom Noloa i Ribea. Vodim intenzivnu i nadahnutu prepisku sa poznanikom slučajnikom. Praznim vršnu knjigu utisaka. Nikada se pre, i više posle toga, nismo dopisivali. Red suza, red grča. Geografski otklon dozvoljava da prkos pretekne u tugu. Crveni krst u Ulici Džordža Petog. Bez priloga, za otpisane. Hodnik posle "Klebera". Ubili su čoveka. Strahujemo. Opis i slike vremena.

DEMONSTRACIJE na Trgu Trokadero. Hiljade neočešljanih glava. Crni talasi, pod aleksandrijskom stelom. Usplahireni američki turisti. Oni su samo došli da obiđu Veliku palatu. Mi smo Česi, nemojte nas! Nisu nikoga. Razmontirana vespa. Izvaljena kaldrma. Polupani vetrobrani. Dimne bombe. Gumeni meci. Patrone. Suzavac. Robokapi. Leti perje. Zaustavljeni kadar vazduha otežalog ljudskom mukom podsetiće me dvadeset godina kasnije, izdaleka, na ovotni boj "žutih prsluka".

Privode. Pun autobus. Tražim da uhapse i mene. Hteo bih da izveštavam s lica mesta. Odbijaju. Ne pogodujem za svedočenje. Zaključavaju vrata, i odlaze dalje u lov. Iza marice, šunjaju se na prstima dvojica momaka. Tišina tihotapki Maksa Friša jača je od topota čizama. Vešto radi kalauz. Svi su slobodni. Na trgu, onaj spomenik. Trafikant, kod koga redovno nabavljam novine, objašnjava mi posle kako je uspeo da zapamti ime predsednika. Tin-Tinu prethodi ime njegovog psa, a onda se sve završava uobičajenom slovenskom piruetom, umiljato i prijateljski.

Vražje jutro. Magla se lagano diže na prilazu, iz doline se puši kao u kotlu, zubati krak se kači o visoku granu. Okean svetlosti poliva grad, priroda se igra sa čovekom.