ZORNjAČA je kapala u lavabo. Pljusnula je nekoliko šakohvata, izdaleka, na već krepko lice. Kapi su zaplesale po podu. Pogledala je kroz okno. Nad jugom je bridela osvit. Odnekud je cvrkutao kos, štepao nevidljiv, milopojni vez i na mastiljavu naoblak crtao maškare novog dana kljunom. Još mnogo puta kasnije prisustvovaće u ćeliji istoj sceni neponovljivog rađanja jutra kroz uske pantljike proste zatvorske rozete.

Krenula je da sipa gorivo. Isparenja nad benzinskom pumpom razlivala su još neprobuđeno jutro u postimpresionističku estampu Škole iz Pont Avena njoj nepoznatog Emila Bernara. Napunila je rezervoar i kanister, natovarila automobil do vrha bocama za gas, smestila ih na sedišta i u prtljažnik, i čekala da odmakne dan. Rud je najavljivala veliki spektakl. Sve će buknuti za koji čas.

Pritisnula je gas. Odmotavala se asfaltna pantljika. Usput, slagale su se, jedna na drugu, pravilne geometrijske linije porcija livadskih kolača i zasoljenih zemaljskih torti. Trošila je preostalo vreme kontemplirajući o prolaznosti vremena na koje je osudila svoje troje dece. Jedno drugom do ušiju, s neba od života očekuju samo običan, njima nedostižni majčinski dar. O onoj tuđoj, nije razmišljala.

Parkirala se pretkraj dana u neposrednoj blizini Bogorodičine crkve. Gotičkom elegancijom svog pročelja i izbačenim kontraforama na koje su, kao na visoka kamena gnezda, zasele gargojle, bdela je nad prestonicom, propuštala kaleidoskop iscurilog dana kroz karusele svojih vitraža i zarubljenim tornjevima golicala nadolazeću vatrenu noć.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Voz

Brodovi su sužavali obale, upecani turisti praćakali se mostom, ulični muzičari testirali akustiku na otvorenom, portretisti različito slikali uvek isti ljudski lik, klošari u konzervama lovili plen, kejom se ljubakale romantične duše, žongleri premetali vazduh kroz prste, ekvilibristi na jednom točku izazivali ravnotežu, a večite gladnice lizale sladoled. Na vrhu, karamel. Mirisalo je na svečanost i med.

U zaustavljenom kadru, bezuspešno je, sa svojom saučesnicom, na zadnjem sedištu petljala s upaljačem i dopola nagorelom cigaretom, grozničavo pirila kroz prste u gorivom namočene krpe i prekrivač. Svakim pokušajem sve je ubrzanije disala, unezvereno se osvrtala unaokolo. Kaplje znoja vlažile su sic. Zaplet je dostigao vrhunac. Čula je šum, naglo se okrenula, uspaničila, pa pobegla.

Nije znala da dizel, za razliku od benzina, ima visok stepen plamišta, da nije eksplozivan i da ne oslobađa zapaljive pare, iako gori na vazduhu. Taj čas brzinske terorističke obuke je preskočila. Da je bila na nastavi, padale bi žive glave trista metara naokolo.

Guske su spasile Rim, a dizel Pariz.