ZAPISI IZ PARIZA: Strah od letenja

ZEMLjAČE, ne bilo ti zapoveđeno, da li bi hteo da zamenimo mesta? Ne volim, brate, da sedim do prozora, pogled mi začas odluta, a ljudi mi, dole, malečki kao mravi, ne vide se golim okom. Mada bi mene, ovoliku, neko sigurno primetio! A i teško mi je, bogami, da se provlačim.

Probala sam sve da smršam, ali ne ide. Ušao neki đavo u mene, sve što pojedem, zalepi se. Srknem čorbu, a od stola ustanem dve kile teža! Da ne poveruješ. A posle se pitam: zašto, uopšte, da mršavim? Šta mi fali ovako? I kome pa to ja u ovim godinama još treba da se dopadnem?

I da ti nešto kažem: nije im neko posluženje! Kad dođeš u moj stančić, ima da jedeš šta hoćeš. Frižider pun! A ovo, pogledaj koliki avion, pa ništa. Samo neko semenje, ni golubove ispred moje zgrade da nahraniš.

A kod mene, kući, kad sedneš, sve po redu, od supe do kolača! Sad sam, baš pre neki dan, pravila sarme, prste da poližeš. Donela sam suvo meso kad sam bila zimus, a kiseo kupus sam našla u našoj radnji. Sad ga pakuju u celofan, ali nije loš.

Samo, meso ne treba pržiti na ulju! Vidiš šta kažu naučnici, ulje opasno po život. Nema bez masti ništa, nisu naši stari bili blesavi. Namažeš na hleb, pospeš odozgo papriku i so, pa bos na ulicu. Bog da te vidi! Tako sam odrasla. I, šta mi fali?

Stanujem ti, inače, tu, gore, na severu. Lep soliter. Šteta samo što nemam baštu. Sve novo napravili. Ali mangupi već polupali štekere u hodniku. U liftu mrak. Odvrnuli sijalicu. Zar ne mogu da je kupe kao svi pošteni ljudi?

PROČITAJTE I: ZAPISI IZ PARIZA: Presek

Komšije mi iz celog sveta. Nema problema među nama, ali se ne poznajemo. Kad ovi pored mene uveče umešaju zapršku, zamiriše tri sprata naokolo. Probala sam jednom, zvali me, ali ne volim ti ja to njihovo. Nema ručka bez tri kriške hleba! Hleb je najvažniji. Bez hleba, nema zdravlja.

Ima u komšiluku i dosta naših. Dve familije čak iz mog sela. Povukli, tako, jedni druge, kad smo bili mladi. Sednemo, ponekad, vikendom, pa uz kaficu raspredamo dokle se sve razvukao ovaj naš život stranski. Posle prevrnemo šolju, pa čekamo šta će da bude.

Sad sam u penziji, pa malo tamo, malo ovamo. Milo mi kad na selu izađem u dvorište, a ono omirisalo, vazduh otežao od smilja, pune nozdrve cveća. Evo, sad će proleće, samo što nije! Ali šta vredi, unučići mi u Parizu. Uželim se brzo, pa nazad u beton. I tako ukrug.

Vek sam provela za šivaćom mašinom. Stegla me reuma, prsti se iskrivili. Leđa ne mogu da ispravim. Namučila sam se, ali ne žalim. Puna mi kuća, i srce. Decu sam iškolovala, hvala bogu, stigla i unučad. Dobri su đaci. Brinem se, samo, šta njih čeka u ovom pomahnitalom svetu. Vidiš li ti dokle sve ovo ide?

Nego, ne jedeš ove semenke što su nam podelili?

Tako moja slučajna, vremešna, brižna i simpatična saputnica neprestanom i nepovezanom pričom pobeđuje stalni strah od letenja avionom.