ZAPISI IZ PARIZA: Draško

MARKU Stuparu, mom bliskom rođaku po radoznalosti, srdačno i novosadski. Tako, pomalo pariski, piše u posveti ravne knjige slučajnih ljudi Draška Ređepa koju, po zadatku, nosim njegovom prijatelju sa troćoškastog Trga Tertr.

Drašku je Marko ušao u najtanji mikrosvet. Potkožnom intimisti pariskih kafea sročio je mali jezički ogled na njegovom jeziku, neprevodiv, čak i na francuski. Markova slika za desetku. Za sedamnaest godina profesure Draško je dao samo tri desetke! Lukave su stvari znala ta trojica.

Tema srpskog, duhovnog i slovenskog Pariza, Draška Ređepa nikada nije prestala da opseda. Onog Pariza u kome je, kako kaže, Rudolfu Nurejevu, sada svejedno na ruskom groblju, iako, ipak, leži ispod mozaika nalik na raskošni istočnjački ćilim. Čuj njega, rekao bi on.

DRAŠKOVU terasu, koju Marko tako radosno i neposredno slika, kao egzistencijalistički kafe Žan-Pola Sartra, nalazio je u svom novosadskom Sokačetu. Budućnost! Svet bi trebalo da se završi u nekoj lepoj kafanskoj bašti. Njegova, i omiljena rečenica beogradskih nadrealista. Nadrealisti su ljudi terena. Nit koja ih spaja je kafana. Danju i noću tumaraju ulicama, telefoniraju jedni drugima, posećuju se u sobama i ateljeima. Žorž Sebag. Elijar, Aragon, Breton. Ljudi i svetovi nestaju svakodnevno. Draška je sve teže posetiti i dobiti ga telefonom.

PROČITAJTE I:Zapisi iz Pariza: (Ne)uobičajeno

Uz knjigu, portre koji Draško Ređep ispisuje prvo desnom rukom, pa levom, pa sa obe, onda žmureći pa u različitim senzualnim pozama. Ova literarna skica mora da izađe iz jednog poteza pera, za pet minuta, bez zastajanja. Crtež bez patetike i prigodnih slova. Jedna od najlepših intimnih stvari koje je otkrio.

NA STOLU raščupanog vrta, rezanci nasuvo. U plekanom tanjiru, futoška lukova repuška i prstohvat soli. Vino ne pije odavno. Dovoljno dugo da se seća poslednjeg pijanstva. Sedeo je na čelu stola i kad stoji.

Dugo letnje zvono na kapiji na broju 49 Ćirpanove ulice dok je mušicu u letu davila dunavska žega i promašeno poslednje viđenje. Ručak na Ribarskom ostrvu. Rebarca i štrudla sa jabukom i cimetom.

Adrese, pisma i putovanja. Ukrali su ikonu u Sokačetu. Poput Saše Petrovića, koji Jatagan malu pronalazi u Bronksu, on u zamišljenom Parizu otkriva svoje sokače, svoje svece, uspomene, ćivote, jezik i lektiru.

Sve njegove knjige, poput ove koju već previše dugo nosim Marku, bile su o različitostima u istosti. Kao kod Mondrijana, pokušavao je da pronađe još tajnovitiju tajnu od tajne same. Alternativu je uveo u sistem vrednovanja. Biće iznad stvarnosti, u tajanstvenom prisustvu.

TREĆE moguće. Nadrealizam srpski bio bi besmislen da nije doticao našu njivu. Po Drašku, od ukupnog nadrealizma ostaće samo ono što je kod ranog Daviča i poznog Matića i nešto kod Dedinca bilo u dodiru s našim prostorom, gde se spajaju u istom stihu Morava i Pariz. Šta se dešava posle? Uvek neko treba da dođe da sve to pospremi. U međuvremenu.

Magle, zaista, nisu iste. Opstanak diskretno, intimno, bez jauka. Očuvale su ga vibracije njegove vertikalne generacije. Kako, inače, objasniti osećaj da vas neko gleda u potiljak? Molim? U neznalačkom danas, tumačenje sveta i svetla. Kao da sediš u bunaru. Vidiš samo jednu zvezdu. Poslednja, najnajnija zvezdica.

Marko će knjigu, s posvetom, pričom pride i zakašnjenjem, dobiti s posthumnom težinom.