ZAPISI IZ PARIZA: Telefon

ULAZIM, uz blagi naklon, u srpsku crkvu. Zapahnjuje me, odjednom, mami i opija vonj voska i tamjana, nepogrešivo vodi kroz naos, kao aromatična terapija, zamišljeni miris eteričnih smola i ulja iz antiohijskih i svetogorskih četinarskih aleja i dubine pravoslavnog nasleđa.

Veliki je praznik. Devojačka slava moje majke. Za dugačkim stolom, uz pripratu, poređani slavski kolači s utisnutim Hristovim pečatom, grozdom da godina bude u izobilju, klasom pšenice kao prizivom sreće za rod, knjigom da deca ovde, daleko, bolje uče, upletenom brojanicom, vešto izvijenim cvetovima, listovima, trakama i frizovima, umešeni rukom, da u tuđini još više naglase važnost trenutka.

Do njih, činije umotane u sitno vezene platnene peškire, prenete iz bakinog kredenca u zavičaju, sa koljivom preko koga se kao moćna snežna oluja sa Zlatibora obrušio rukohvat šećera u prahu, odakle se kao dobropoljem širi opoj karanfilića, i otčepljene boce francuskog vina s čijih se ogoljenih grlića, preko etikete sa srebrnim rubovima, sliva tanka nit izdužene, kao krv crne kapljice, sve do stolnjaka na kome su rasuti čepovi i otvarač.

U polumraku svečarske atmosfere zlato isijava luč sa blaženstva ikonopisa i vraća me u sveto stanje svevaseljenskog poznanja. Utopljen i ušuškan, blagosiljan na liturgijskom sabranju, tonem u blagodatno dejstvo duha i svetih tajni.

Iz dubokih talasa verske plovidbe prenu me zvono mobilnog telefona. Zaboravio sam da ga isključim kada sam ušao u hram. Prebacujem ga na modus vibracije i neprimetno guram dublje u džep, pa se okrećem da zapalim sveću.

PROČITAJTE I:ZAPISI IZ PARIZA: Lutka

Iza mojih leđa, jedan od parohijana besedi sa sveštenikom. Žali se na sina koji ne ispušta mobilni telefon iz ruku. Znam o čemu govori. I mom je, čini mi se ponekad, ruka srasla s telefonom. Rastu mali kiborzi. Kibernetički organizmi drage progeniture, poboljšanih tehnoloških sposobnosti, na putu androidne transformacije, sa bioničkim implantima i elektrodama usađenim direktno u sivu materiju, voziće se letećim automobilima i nadvladati fizičke i psihičke nedostatke naših tela.

Nije neuspeh greh, već je to ne prihvati neuspeh, kaže otac. Kada leti u visini, ptica nema nikakvih briga. Postrojeni domaćini utonuli u bogougodnu besedu. Celivaju ikonu. Okreću kolač. Hristos posredi nas, jest i budet.

Jedan od slavljenika, najedared, počinje nešto sebi da šapuće u ruku. Bio je lukav i oprezan, na vreme je telefon prebacio da vibrira. Pop ga oštro prekoreva. Sveti Jovan je, kaže, bio strog, ali u duši anđeo.

Dok sveća dogoreva, prisećam se tipa koji je umalo postao državni prijatelj broj jedan, kada je uhvaćen za volanom s dva mobilna telefona u ruci. Posle se pravdao da su ga, po pravilima Marfijevog zakona, u isto vreme zvali šef i generalni direktor, dok je kasnio kod komercijalnog, pa nikako nije mogao ni da stane, ni da odbije pozive.

Ostavimo sve brige napolju, posvetimo svoje srce i um samo Gospodu, da iz hrama izađemo novi, očišćeni, osvećeni, preporođeni i obnovljeni, veli popa, i peva još jedan tropar. u mom džepu, vibrira telefon. Brige nadiru, traže rešenje. Slavljenici pevaju Očenaš.

Uto mi se rodi ideja za priču. Kako da je ilustrujem? Nad svećama leluja vreli vazduh. Krišom vadim telefon i pravim fotografiju. Valjda će mi Sveti Jovan progledati kroz prste.