Patrijarh Moskovski Kiril prisustvovao je zasedanju Visokog Crkvenog Saveta Ruske pravoslavne crkve.

Govor patrijarha prenosimo vam u celosti.

Pozdravljam sve članove Visokog Crkvenog Saveta na poslednjem zasedanju ove godine. Mi ćemo, naravno, govoriti o rezultatima ove godine. Želeo bih, pre svega, da vas sve srdačno pozdravim. I moram da kažem nekoliko reči o protekloj godini, koja, kao što svi osećamo, nije bila baš laka.

Položaj naše Crkve u Ukrajini i dalje je izvor velike napetosti i faktor koji utiče na osećanja pravoslavnih ljudi, na njihovo duhovno stanje. Vi ste u toku i znate šta se događa, znate koja su to poslednja zbivanja – radikalna, izuzetno opasna za integritet ukrajinskog naroda, ne samo za našu Crkvu – koja su se desila u Kijevu posle odluke ukrajinskog parlamenta da traži promenu naziva Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Za tim izmenama moraju uslediti represije, i potpuno je jasno da je dat izvesni ultimatum: ukoliko Crkva ne promeni svoj naziv, biće poništena njena registracija.

Pročitajte još - SPC MORA DA IZABERE: Ili Moskva ili Carigrad

Ali, ako Crkva promeni svoj naziv, onda će, prirodno, otpočeti veoma intenzivni pritisak na ukrajinski narod, na javnost. Bez sumnje će početi akcije s primenom sile, čiji je cilj otimanje hramova. A narod je u Ukrajini verujući, pravoslavni, jake vere, emocionalan i, naravno, sve ono što bi moglo da se desi u vezi s hramovima, nosi rizik da se završi krvavim sukobima. Stoga bih zamolio da pojačamo naše zajedničke molitve za očuvanje mira u bratskoj zemlji Ukrajini i, naravno, naše molitve za očuvanje Ukrajinske Pravoslavne Crkve.

Svima je dobro poznato da je okidač za početak progona ukrajinskog Pravoslavlja bila odluka Carigrada da izvrši prodor na kanonsku teritoriju Ukrajinske Crkve Moskovske Patrijaršije, na teritoriju naše Crkve – odluka koja je bez presedana i izlazi van okvira svakog kanonskog poretka, i koja je shodno tome kriminalna. Rezultat toga upada bili su naredni rušilački događaji. Kakvi su to događaji?

Pre svega, mešanje državne vlasti, takođe bez presedana. I to u zemlji koja deklariše svoju privrženost evropskim vrednostima, među kojima je i – odvajanje Crkve i religije od države! Kršeći tu temeljnu evropsku vrednost, država, koju zastupa predsednik, direktno se meša u upravljanje Crkvom; može se reći da predvodi to što se naziva „crkveni sabor ujedinjenja“, učestvuje u pregovorima s Carigradom u vezi s takozvanim tomosom, i sve to pred televizijskim kamerama, pred očima čitavog sveta.

Tokom nedavnog nastupa na televiziji, već sam postavljao pitanje: kako bi reagovao svet, ako bi predsednik Ruske Federacije predsedavao Pomesnim Saborom Ruske Pravoslavne Crkve ili predstavljao nekog jerarha Crkve čitavom svetu i javnosti u ime Sabora. Možemo zamisliti kako bi ceo svet reagovao! A ovde – ćutanje, apsolutno i totalno, – znači mogu se kršiti temeljna prava, mogu se ne poštovati zakoni, ukoliko se njima postiže konkretni politički cilj.

A konkretni politički cilj formulisan je vrlo dobro, u čemu su, između ostalih, učestvovali i opunomoćeni predstavnici Sjedinjenih Država koji rada u Ukrajini, pa i sami predstavnici ukrajinske vlasti: potrebno je raskinuti poslednju vezu koja objedinjuje naše narode, a to je duhovna veza.
Svedoci smo civilizacijske katastrofe.

Ništa slično ovome se nije se ranije događalo, takvo najgrublje, otvoreno mešanje u crkvene poslove – možda samo u vreme direktnih progona, kroz koje je naša Crkva takođe prošla. Zato nam događaji koji se danas odvijaju u Ukrajini stvaraju teskobu u duši, ali s druge strane pokreću sve nas da se intenzivnije molimo. Molim vas sve, braćo, kao i sveštenstvo i monaštvo koji su na vas upućeni: i u crkvenim i u ličnim molitvama molite se za Blaženog mitropolita Onufrija, i za episkopat naša Crkve, koji po milosti Božjoj stoji čvrsto na kanonskim pozicijama.

Vi znate da je jedan od motiva Carigrada da se direktno umeša u ukrajinske poslove, uz povredu svih postojećih kanonskih propisa, bila uverenost da će održavanje „sabora ujedinjenja“ i legalizovanje raskolnika dovesti do rušenja čitave Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Tobože treba samo da Carigrad uđe u taj proces, legalizuje raskolnike, pa će na „sabor ujedinjenja“ pohitati jerarsi Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Ta ideja zaista je zaista udarila u glavu Patrijarhu Vartolomeju. Uveravali su ga da će, čim se to desi, jedan za drugima pravoslavni jerarsi poći na taj sabor, – kao da im je potreban samo podsticaj, jer su svi oni već spremni. Stizala su lažne informacije o desetinama arhijereja, koji navodno već podržavaju „sabor ujedinjenja“. Za vreme mog susreta s Patrijarhom Vartolomejem, nagovestio mi je kako „znatan deo Vašeg episkopata podržava sabor“, na šta sam ja odgovorio da je to laž, i da se prema mojim podacima radi od dvojici - trojici episkopa, i ja sam ih okarakterisao.

Na njega to nikako nije delovalo, ali tako je i izašlo , – čak ni tri, nego dva arhijereja, upravo oni koje sam imao u vidu. Potpuni krah „sabora ujedinjenja“, – nije došlo ni do kakvog ujedinjenja, samo je došlo do ličnog udruživanja raskolnika i do njihove nezakonite, antikanonske legalizacije od strane Patrijarha, čija se jurisdikcija nije prostirala na Ukrajinu, a nije je se ni mogla prostirati.

Ali postupci Carigrada izazivaju čuđenje i s aspekta zdravog smisla. Kako je moguće bilo izjaviti da će gramata Patrijarha Dionisija iz 1686 godine biti ukinuta? Može li neko od crkvenih ili svetovnih rukovodilaca, pri zdravoj pameti i s dobrim pamćenjem, izjaviti da se ukida neki istorijski akt od pre 300 godina? Aristotel u jednom od svojih dela citira Agatona, tragičara koji je živeo u V veku pne. Govoreći od paganskim bogovima, ona je izrekao veoma interesantnu misao, za koju bi trebalo da znaju u Carigradu. A misao je sledeća: „Samo jedno nije dato Bogu – da ono što je bilo učini da nije bilo“. Sve što je bilo, ne potčinjava se nikome, pa ni Bogu. A 1686. godina je realnost iz koje je nastala čitava istorija. Može li se zamisliti da Velika Britanija ukine Akt o nezavisnosti Indije?

Zamislimo da neki sumanuti vladar odluči da ga ukine, – šta će se desiti, hoće li Indija nestati? Hoće li nestati država, njena ekonomija, društveni odnosi, kultura? Ili ako nekome u Velikoj Britaniji padne napamet da ukine činjenicu da Sjedinjene Države postoje? Kao, nije bilo ispravno što se tamo odvijao oslobodilački rat i što se pojavila nezavisna država, znači da ukinemo dvesta i nešto godina, – šta će se promeniti? Svi će se samo nasmejati. Pa zar je trebalo ići na takvo karikiranje istorije! To je stvarno karikatura, ali idemo dalje! Ovde su i tragedija i komedija zajedno, – zato što jednostavno nije moguće racionalno oceniti sve što je učinio Carigrad.

Prirodno je da su usledile naši reakcije. Prekinuli smo opštenje. Crkva nema drugu mogućnost da zaustavi raskol, nego da se sami zaštitimo od raskola. Stoga je odluka o prekidu evharistijskog opštenja – odluka za spas integriteta Pravoslavne Crkve, to je želja da se zaštitimo od raskola, od njegovog razornog uticaja. Mi donosimo to odluku da bismo sačuvali svoj integritet. Drugog sredstva u Crkvi nema. Stoga, kada nam govore „niste li previše...“, – to je pitanje odnosa ljudi prema kanonskom pravu u crkvenom životu, ali drugih sredstava Crkva nema.

Želeo bih da se iskreno zahvalim našim arhijerejima za aktivnu podršku toj odluci Svetog Sinoda naše Crkve. Vi znate da se sada po mitropolijama spontano održavaju raznovrsne skupštine episkopata, mitropolijski saveti i eparhijski saveti, na kojima se razmatra odluka koju je Crkva donela. I danas mi imamo veoma veliku podršku od episkopata, sveštenstva i verujućeg naroda.
Ja govorim o bolnim stvarima, ali, kao što je govorio mudrac, i to će proći. Crkvena organizacija koja se na taj način gradi u Ukrajini apsolutno je bez izgleda na budućnost. Svetovna lica to ne mogu razumeti, ali crkvena razumeju dobro.

Posebno dobro razumemo mi u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Jer to što se činilo u godinama posle revolucije, – bukvalno to isto, možemo reći, – dešava se danas u Ukrajini. Ukrajinska situacija je slika i prilika politike revolucionarnih vlasti u Sovjetskom Savezu koja je za cilj imala uništenje Ruske Pravoslavne Crkve.

I tada su vlasti podstakle obnoviteljski raskol. Stvaranje raskola bilo je strašno opasno delo koje je smislila sovjetska vlast. Ali raskol podstaknut spolja sprovodili su crkveni ljudi, a među njima nisu bili samo sveštenici, već i episkopi. Veoma mnogo arhijereja podržalo je ideju obnoviteljskog raskola.

Patrijarh Tihon se našao u izolaciji, u izvesnom smislu usamljen, – i u tom trenutku dolazi do legalizacije raskolnika od strane Carigrada! Patrijarh Carigradski obraća se s zahtevom Njegovoj Svetosti Patrijarhu Tihonu da ode i preda vlast „visokoj crkvenoj upravi“. Celokupna realna politika Carigrada, koja ja sprovođena preko stalnog predstavnika Carigradske Patrijaršije u Moskvi, bila je usmerena, kao što znate, na podršku raskolnika i na borbu s kanonskom Crkvom. A kako su uzvišeni bili ciljevi Carigrada: da mu se omogući da koristi nekoliko objekata nepokretne imovine radi izvlačenja ekonomske dobiti, – slika i prilika toga što se sada događa u Ukrajini vezano za formiranje stavropigije.

Mi smo kroz to prošli i znamo da bi to bilo veliko iskušenje. Ali, na kraju krajeva Crkva Božja je pobedila. Stoga, posmatrajući kroz prizmu svog sopstvenog iskustva to što se desilo i što se dešava u Ukrajini, možemo da kažemo da će završetak čitave te priče biti isti kakav je bio završetak obnoviteljstva u Sovjetskom Savezu. Jer zdrave blagodatne sile Crkve i sila Božja jače su i od najveće ljudske sile. A upravo s Crkvom prisutan je Gospod, prisutan je Sveti Duh. I ja se zahvaljujem pravoslavnom narodu Ukrajine, sveštenstvu i monaštvu, i episkopatu koji se danas čvrsto zbio oko Blaženog mitropolita Onufrija. I to jedinstvo je, nesumnjivo, zalog da sile zla ne uspeju da razruše blagodatno telo Pravoslavne Crkve u Ukrajini.

Kao što znate, donet je zakon o promeni naziva Crkve. Potpuno nerazuman s tačke gledišta savremenog prava i savremenih principa odnosa države prema verskim organizacijama. U svim zapadnim zemljama, u sekularnim zemljama, na koje se ugleda Ukrajina, naziv verske organizacije ne tiče se države, to je stvar same verske organizacije. Princip je ovakav: važno je samo da ne bude ponavljanja, da ne bi dolazilo do zabune oko toga koje pravno lice koga predstavlja.

Sve ostalo je stvar same verske organizacije. Ja sam, kao što znate, imao prilike da radim u Svetskom savetu crkava. Povremeno se javljala tema naziva verskih organizacija koje su stupale ili su želele da stupe u Svetski savet crkava. I tamo se sve rešavalo jednostavno: onako kako verska organizacija sebe naziva, tako i treba da bude nazvana u Svetskom savetu crkava. Uobičajeni princip, ništa novo. Ali kada država izmišlja naziv za versku organizaciju, pri tome s očiglednom željom da je diskriminiše i na kraju krajeva uništi, onda je to kršenje svih prava i zakona donetih u civilizovanom društvu.



Još jednom treba napomenuti: pošto je, kao što vidimo, naručeno, između ostalog i spolja, da se uništi Pravoslavna Crkva u Ukrajini, onda su u okviru realizacije te politike rušenja sva sredstva dobra. I to što svet danas ćuti, potvrđuje upravo tu činjenicu. A mi treba da izvodimo zaključke iz svega, uključujući i bajke koje su pokušavali da nam nametnu tokom mnogo – mnogo godina, o vladavini prava, o ljudskim pravima, o verskim slobodama i o svemu što se donedavno smatralo temeljenim vrednostima koje formiraju savremenu državu i ljudske odnose u savremenom društvu.

To što se danas dešava u Ukrajini, bez sume će imati veoma opasne posledice za život mnogih zemalja. To što se događa u Ukrajini može koristiti kao presedan. Znači, oni faktori koji su podržavali međureligiozni mir, versku slobodu, realna ljudska prava, po svemu sudeći prestaće da budu neprikosnoveni, naročito ako sve te vrednosti budu nekome smetale da rešava konkretne političke zadatke.

Dogodilo se nešto veoma opasno ne samo za Ukrajinu, već, rekao bih, i za čitav svet. Zato što bi Ukrajina mogla postati presedan, primer kako se lako može obračunati sa svakim zakonom, sa svakim poretkom, s bilo kojim ljudskim pravom, ako je to potrebno moćnicima ovoga sveta.

Kao odgovor na sve to, još jednom želim da kažem da pozivamo sve na molitvu, na zajednički posao i na podršku Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi.

Molimo se da Gospod sačuva blagodatnu Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu, da pouči narod da ljudi znaju da odvoje politiku od vere, i najvažnije, da niko ne posumnja u to da je u Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi prisutan Sveti Duh, da se obavljaju Svete tajne i da ljudi nalaze spasenje. Radi toga, radi prisustva Boga u ljudskoj istoriji, radi delovanja Svetog Duha preko Crkve u ljudima, Crkva povremeno trpi poniženja i progone.

Ali, kako pokazuje istorija, kraj je uvek isti: Crkva pobeđuje sva ta iskušenja. Ne zato što je jaka, već zato što u njoj prebiva i deluje Duh Sveti. Stoga još jednom pozivam sve na molitvu i da se misle na to šta se dešava u bratskoj Ukrajini.
A sada možemo početi s našim radom.