Na Krimu se uvek kovala budućnost Rusije

DOK su se tamni oblaci rata nadvijali nad Krimom i Crnim morem, grupa inostranih novinara je obilazila znamenitosti i gradiće ovog, odskora ponovo ruskog poluostrva. Do nas nisu dopirali ratni bubnjevi i razmeštanje oružja, pretnje, objave rata i provokacije. Samo su činili fon koji je bio prisutan i koji je čak uveličavao napor naših domaćina u želji da nam pokažu da sve ipak normalno teče i da Rusija zna i ima snage da udahne novi život u ovo zapušteno i veličanstveno poluostrvo.

Sa nama u grupi je i Dimitrije Kornilov, potomak u šestom kolenu čuvenog admirala Vladimira A. Kornilova, heroja odbrane Sevastopolja u pomorskim bitkama za vreme Krimskog rata 1854. godine. Tu je i poginuo.

- Krim je veliko rusko groblje - kaže on sa dozom sete, gledajući u daljinu.

- Ali i oni su sada tu, sa nama, vraćeni kome pripadaju - kažem i nazdravljam.

Nazdravljamo ruskom Krimu, admiralu Nahimovu, i belima, i Kolčaku i Vrangelu, svako je dodavao poneko ime. Zaustavismo se u nabrajanju, jer bi nam bilo potrebno više, mnogo više pića, a to nismo želeli. Bili smo već zaneseni lepotom Tauride, kako se poluostrvo nekada zvalo, sve do Revolucije.

Kao gosti Vlade Republike Krim, sa nama su još bili novinari iz Francuske, Grčke, Jermenije, Švedske i Ekvadora. Pokazan nam je najznačajniji deo kulturno-istorijskog nasleđa i upoznati smo sa planovima i novom politikom Ruske Federacije na ovom delu njene teritorije.

KRIM je oduvek bio poprište na kojem se ogledala i kušala snaga ruske države. Velike istorijske bitke za ovu teritoriju odlučivale su o budućnosti Rusije.

Na Krimu su se borili i admirali Kornilov i Kolčak, generali Vrangel i Tolbuhin

Ne zaboravimo da je ovde, u Hersonu na Krimu, Sveti knez Vladimir u X veku primio hrišćanstvo, da su, posle rusko-turskog rata, carske ruske trupe ušle na Krim, da su ovde Rusi krvarili u Krimskom ratu 1855. godine, da su se ovde vodile poslednje borbe građanskog rata pred egzodus bele armije generala Vrangela. Ovde je maršal Tolbuhin porazio Nemce i Rumune u Drugom svetskom ratu. Krim je natopljen ruskom krvlju.

PROČITAJTE I:RUSIJA POJAČAVA VOJSKU: Stiže "Mig 35" sa novim laserskim oružjem

Skupo plativši zablude 20. veka, Rusija ponovo staje na staze svoje viševekovne tradicije. Referendum iz marta 2014. godine vratio je Krim u okvire Rusije, gde je bilo još od carice Katarine Velike. Njen je spomenik ponovo postavljen pre godinu i po dana u glavnom gradu Krima, Simferopolju.

Čehov je stvarao i na Krimu

Ono što daje poseban pečat Krimu su carski letnjikovci i vile ruske aristokratije i velikih umetnika. Krim je mesto visoke kulture i zahteva urbaniste i arhitekte ranga jednog Nikolaja Krasnova, čiju Livadiju, letnjikovac Romanovih, razgledamo sa divljenjem. U prizemlju je održana mirovna konferencija, u februaru 1945. godine.

RAZMIŠLjAM o ironiji sudbine i ritualnoj simbolici mesta okupljanja sve tri sile koje su uništile carstvo i prepustile carsku porodicu brutalnom pogubljenju. Cinični osmesi su na licima sedećih voštanih figura Staljina, Čerčila i Ruzvelta, složnih da unište u miru ono što je preostalo od Evrope. Hladni rat se već mogao čitati na njihovim licima.

Dok na filmu gledamo dokumentarni materijal sa skupa, kustoskinja nam daje obaveštenja o mestu gde je Čerčil spavao, kako ih je Staljin nadmudrio i poslednji stavio svoj potpis, koliko je krimske grape popio Čerčil i koliko je tompusa popušio. Kaže - 32.

Gornji sprat odiše sasvim drugom atmosferom. Život carske porodice, otmen ali sa ljudskom merom. Nema suvišnih stvari i luksuza. Duh pravoslavlja i duboke posvećenosti odiše na svakom koraku. Nema besmislenosti i prohteva. Uz dvor je i Crkva Uznošenja krsta Gospodnjeg, puna dragocenih ikona, gde je carica primila pravoslavlje.

Rezidencije Romanovih, danas izgleda više nego skromno

POSLE dvora Voroncovih, sa prelepo osmišljenim parkovskim prostorom punim platana i himalajskog kedra, vodopada i jezera, odlazimo u Čehovljev dom. Spratna kuća sa vrtom koji je on negovao i popunjavao biljkama i stablima sa svojih mnogih putovanja, pružala je toplinu i mir piscu koji nije dugo poživeo.

Kustoskinja, sa posvećenošću i ljubavlju priča o Čehovu, njegovim navikama, gostima, odnosu prema majci i sestri, prema ženi i slavi koju je za života stekao, o prijateljstvu sa Bunjinom, o Stanislavskom. Tihi dom melanholije i tragičnosti, pun ličnih stvari koje kao da govore da im je vlasnik tu negde prisutan, kao što jeste.

Pomišljam kako je Anton Pavlovič čitan i tumačen samo u tom melanholično-nostalgičnom ključu, a manje se ističe njegova upozoravajuća proza koja kao bubnjevi iz daljine najavljuje nehumani dolazak novog doba pragmatizma i surovog kapitalizma, koji je razorio carstvo. Kažu da je sestra Čehova jedva sačuvala njihovu kuću u prvom naletu Revolucije. Direktor Čehovljevog muzeja kaže nam da je Putin, kada je posetio Krim, prvo došao ovde u Čehovljev dom. To je, čini mi se, od velike simboličke važnosti.

U SIMFEROPOLjU, u sedištu Vlade Krima, primaju nas ministri i deputati nekoliko resora: infrastrukture i saobraćaja, zaštite kulturnih dobara, turizma i finansija. Pitamo ih o svemu što nas interesuje. O investicionim planovima, o strukturi ulaganja, o odnosu državnog i privatnog sektora, o podizanju turizma, o identitetu građana Krima.

Svi parametri razvoja govore o velikom rastu za poslednje tri godine zamašnih ulaganja. Najvažnija investicija trenutno je trasa federalne magistrale koja spaja kontinentalni deo Rusije sa Kerčom, Simferopoljem i dalje sa obalom Krima.