ZAPISI IZ PARIZA: Automobil

POSTOJI fama o biciklistima, ali i saga o automobilistima. I niko, takođe, ne zna na koliko kilometara se prostire njihovo kraljevstvo.

Sve je započelo protestom protiv cene goriva. Kap benzina prelila je čašu strpljenja. Papreni energenti zapalili su ulicu i mobilisali naciju.

Statistike pokazuju da je protest daleko jači u provinciji nego u Parizu. Analitičari kažu da je to između ostalog i zbog toga što poskupljenja mnogo više pogađaju ruralne krajeve, gde je mnogima automobil jedino sredstvo prevoza.

Poruku vladajuće strukture, da više koriste alternativna sredstva prevoza, građani iz unutrašnjosti odbijaju s gnušanjem. Ističu nesigurnost u prigradskom saobraćaju, naročito u noćnim satima. Tako se pitanje bezbednosti uvuklo među zahteve manifestanata.

Vlast je nedavno spustila dozvoljenu brzinu sa devedeset na osamdeset kilometara na sat na regionalnim putevima, što je, smatraju upućeni, dodatno uzbudilo provinciju, koja smatra da se sporije kreće u budućnost.

Zbog svega, procenjuje se da krajnje desničarska stranka koju predvodi Marin le Pen ima dvostruko više pristalica u dubokoj Francuskoj, onoj koja se više vozi automobilima. Sve to bi trebalo da ima i ozbiljan uticaj na predstojeće evropske izbore, gde "lepenovci" u sondažama stiču ozbiljnu prednost u odnosu na ostale.

Francuzi su dodatno pobesneli kada im je vlast nedavno ponudila ozbiljan ekološki popust za nabavku novih automobila, poručujući da ih to ozbiljno vređa u trenutku kada samo mogu da sanjaju ostatak novca potreban za glavnicu.

PROČITAJTE I:Zapisi iz Pariza: (Ne)uobičajeno

Neki koji danas štrajkuju na francuskim ulicama nemaju ni krov nad glavom, iako su zaposleni, pa noći provode pod vedrim nebom, u svojim automobilima, koji su im prava kuća na točkovima. Neće biti prave pobune dok se na noge ne dignu radnici iz automobilskih hala.

Barikade koje svakodnevno opstaju, postavljene su na kružnim tokovima. Akcije su usmerene baš na vozače, koje pobunjeni usporavaju i skreću im pažnju na svoje zahteve, nadajući se tako da će pokrenuti čitavu naciju. Učesnici protesta do bivaka po pravilu dolaze automobilima. Desetoro ih je za mesec i po poginulo na barikadama, pod točkovima.

Manifestanti na subotnjim protestima su ubeđeni da ih oni koji voze limuzine ne razumeju. Skupi automobili bili su kao statusni simbol prvi na meti u jeku ulične pobune, primajući na sebe sav bes iskaljen metalnom štanglom u ruci zapostavljenog pešaka.

Društvene mreže obilazio je snimak zapaljenog nesrećnog "tvinga" uz saučešće mnogih učesnika koji su se pitali ko je mogao da bude tako okrutan pa da siromašku pridoda još jednu nevolju, kad je na raspolaganju bilo kudikamo jače kubikaže. Jedna učesnica manifestacija mirno je posmatrala dok je njen malolitražni automobil pucketao u vatri protesta. Bolje on nego ja, zaključila je i podržala bundžije.

Pobuna je dobila na značaju tek onda kada su skinute sindikalne rukavice i kada je sve poprimilo žestoke dimenzije prave ulične pobune iz devetnaestog veka, iz doba kada se nisu vozili automobili. Ima onih koji smatraju da će se društveni sistem promeniti tek kada svi budemo vozili električna kola.

Najveća ironija u svemu tome je što je ulica krenula u protest simbolom koji su vlasti svojevremeno propisale kao obavezni rekvizit u svakom automobilu.