I danas živim kao da je A-bomba pala juče

TE 1945, kada sam imala samo šest godina, rat nam je već uveliko doneo glad. Otac je bio vojnik, a sestra i ja smo živele s majkom u Jagenbori, centralnom delu grada. Sirene za vazdušnu opasnost bile su gotovo svakodnevne i sa njima smo živeli. Međutim, zbog sve češće vazdušne opasnosti, sestru su odveli kod naše rođake u predgrađe Hirošime, a kasnije, zbog gladi, i mene. Tog kobnog jutra ništa nije moglo da nasluti na zlo. Iz nekog razloga, ni sirene za vazdušnu opasnost se nisu oglasile. Bio je ponedeljak. Kada je pala atomska bomba na Hirošimu, ja sam bila u školskoj učionici, svega tri i po kilometra udaljenoj od epicentra udara. Od tog trenutka ja živim u košmaru.

TIHIM i mirnim glasom, o užasima posle atomske katastrofe u Hirošimi, ekskluzivno za "Novosti", priča Kacuko Kuvamoto. Ova hibakuša, kako u Zemlji izalazećeg sunca nazivaju osobe koje su preživele atomsku bombu, kaže da je njena misija, danas, posle 73 godine, da upozori svet na jednu od najvećih strahota 20. veka, koju je počinila Amerika.

PROČITAJTE JOŠ: Kašogijev ubica: Znam dobro da sečem

- Čuli smo zastrašujuć udar, i odjednom su sva stakla na učionici popucala - seća se Kuvamoto. - Devojčici koja je stajala pored prozora sitna stakla su se zabila u telo i lice. Sećam se da smo istrčali u školsko dvorište, a naš učitelj je držao povređenu učenicu i samo je jurio ukrug. Preplašeni i uplakani, gledali smo šta radi. Trčali smo i mi ukrug za njim. Onda su naišle moja sestra i tetka. Nismo znale šta se dogodilo.

KAKO nam priča Kuvamoto, majka joj je u to vreme bila u porodičnoj kući u centru Hirošime. Pokušavali su tokom dva dana da stupe u kontakt sa njom, ali bezuspešno. Onda je, baš kao i mnogi drugi, sa sestrom i tetkom krenula u potragu.

- Obale reka bile su pune mrtvih ljudi. To su slike užasa koje ostaju za ceo život. Raskomadana tela, koža koja bukvalno otpada sa ruku i nogu... Nismo mogli nikog da prepoznamo - govori Kuvamoto.

Njena majka pojavila se četiri dana pošto je bačena atomska bomba, modrog lica. Bila je zarobljena ispod delova kuće. Izvukle su je komšije.

- Svi koji su bili napolju u trenutku eksplozije bili su izloženi visokoj temperaturi i radijaciji - objašnjava Kuvamoto. - Izgledali su kao živa strašila. Bili su žedni, pa su svi išli ka nekoj od obala, da piju vodu, jer kroz Hirošimu protiče dosta reka. Nažalost, ko god je uzeo makar i gutljaj, umirao bi u najgorim mukama od unutraših opekotina.

Muzej u Hirošimi svedoči o strahotama posle atomskog udara

RAZRUŠENA bolnica u Hirošimi bila je premala da primi ubogaljene nesrećnike. Većina lekara i medicinskog osoblja bila je na istim mukama. I njima je bila potrebna pomoć.

- Ubrzo posle susreta sa majkom, sestra i ja smo se preselile kod bake i deke u kuću - nastavlja svoju priču Kuvamoto. - Jednog dana, čekajući u redu za obrok, majka je pala. Doveli su je ubrzo kući. Bila je u teškom stanju, i niko u to vreme nije znao da je to zbog radijacije. Verovali su da ima tuberkolozu. Zahvaljujući ocu, koji joj je dao krv, oporavila se. Međutim, posle nekoliko godina njene muke su nastavljene. Počela je da oboleva od raka, prvo od karcinoma dojke, potom pluća i, na kraju, mozga. Sve jedan za drugim. Tačno 15 godina od atomske bombe, ona je preminula.

TEŽAK život onih koji su preživeli atomsku bombu nije se završio tog 6. avgusta 1945. godine. Pakao kroz koji su godinama prolazili naterao ih je da se povuku iz javnog života. Odbacili su ih i Japanci koji su bili iz drugih gradova. Za njih su oni bili "inficirani". Prošle su decenije dok neki nisu smogli snage da progovore o apokalipsi koju su preživeli.

Radijacija je godinama tiho ubijala stanovnike Hirošime

LICEMERJE

- JEDINI američki predsednik koji je posetio Hriošimu, kada je bila godišnjica, jeste Barak Obama - govori Kuvamoto. - Ali to je bilo licemerno. Dok je jednom rukom pisao poruku, u drugoj je držao akten-tašnu, sa svim onim što je potrebno da opet aktivira nuklearno naoružanje.

PROČITAJTE JOŠ: NEPRIJATELjSTVO I U SVEMIRU: Rusija bi mogla da okrene leđa saradnji sa Nasom

NISU ZNALI ZA RADIJACIJU

U JAPANU, dugo posle bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, nije se znalo za radijaciju kao posledicu eksplozije. Mnogi veruju da ova dva grada nikada ne bi bila obnovljena da se za to znalo. Verovalo se da ljudi umiru od nekih drugih, zaraznih bolesti, koje nemaju veze s radijacijom. Tek posle skoro 15 godina od atomske bombe, umiranje i česta obolevanja su počela da se povezuju sa bombardovanjem.