ZAPISI IZ PARIZA: Pakao i raj

DANTE nije samo Pakao, on je i Čistilište i Raj, podseća pesnik, prevodilac i muzikolog Kolja Mićević, čiju je nit suve genijalnosti teško pratiti, baš kao što je mukotrpno uspinjati se uz upravnu osu krive Kule u Pizi. Postoje nevidljivi elementi koji strukturu, stiha i kule, drže iznutra. Čini se kao da su u neprestanoj opasnosti da se uruše i tresnu pred noge neopreznog čitaoca. Čudesni su i ne padaju.

U dobrom slovnom društvu, u knjizi, kružni printovi opstaju na Apolinerovoj stihovnoj meti. Pariski Banjalučanin, prvi čovek koji je Aligijerija preveo u stihu na francuski jezik, začetnik je pesničke pobune protiv prozne adaptacije zalutale u neku mračnu šumu kao slepi putnik na brodu ludaka. Za svaku genijalnost potrebno je to zrnce ludosti, da Dantea pohodiš akronimom.

Nadrealistička remek-dela pesnika zvezda i monopolemike o prevođenju poezije u povezivanju pojedinca, družbe i Amorovih vernika, pokazuju da Bog nije stvorio jedinstvenu viziju sveta ispunjenu nervoznom igrom srca pesimista tamnih očiju i kamenih lica. Ništa nije kao što izgleda. Tuđi smo sebi i vlastitoj slici. Jednim okom uvek okrenuti suncu, drugim mesecu, dok trubadur Sordelo pravi magični znak i između, kažiprstom, povlači crtu kao opomenu. Sve je polemika. A Dante na zemlju šalje sekundante, što polemici daje krila. Među njima su i Branko Miljković, Rade Šerbedžija, Mića Danojlić i Arsen Dedić.

PROČITAJTE I:Zapisi iz Pariza: (Ne)uobičajeno

BANSKI dvori. Arsenije, sin šibenskih težaka Jovana i Jelke, koji je ime dobio po mitropolitu Čarnojevću, a njegov brat po kralju Milutinu, učestvuje u Koljinom performansu "Zaljubljeno more". Već oronuo, dobro načet bolešću, presađene jetre, ali i dalje s dobrim cugom. On na duplom viskiju pa smo mirni, Kolja na crnom vinu pa smo kvit. Pesnik opšte prakse, koji je poboljevao za Dalmacijom, kome je jezik bio jedina domovina, čovek koji se po sopstvenom priznanju nikada nikome nije nudio, osim gospođicama, samozatajnim, s polovičnim rezultatom, pio je dnevno kao mi kad smo očajni. Ni gramziv, ni častohlepan, koji se najviše bojao istosti, vraćajući se gradu koji voli jer nije imao šta da krije, zbrisao je, posle stojećih ovacija, pred ponoć, jer su drndali zbog radova u hotelu. Prethodno su, osamdesetih, na Lošinju, obojica, zajedno, slagali nebo od mora i more od galebova.

KOLjA Mićević sada više ne tuče crno vino. Drži se na produženoj kafi. Ali je, zato, na Silbi, u tenisu, tukao Radeta Šerbedžiju. Drvenim reketom na betonu. Naslonio se posle na senku kuće koja je pridržavala teren i pitao se da li je to moguće? Sigurno mu ovaj to nikada nije zaboravio. I redovno je izvodio stoj na rukama. I danas gimnasticira. Fizička vežba je stožer mentalne čistoće. A Rade sprema izvrsne škampe na buzaru. I rado će mu pokloniti knjigu.

Prijatelji dolaze i odlaze. A žene ne praštaju. Je li velika privilegija užasno patiti za voljenim bićem? Kafić na Belvilu. Ima nečeg danteovskog u ovom kvartu. Pakao na javi, rajska raznolikost svakolikog sveta, čekaju u ovom čistilištu da im objave da li su uspeli da osvoje Pariz. Tu ona kafa, čaša vina i posveta u knjizi kao božanskoj cigli od koje može da se sazida kuća.

Samo onaj ko ima okrenuta stopala ka nebu, može da prevodi Dantea.