Svet

Zastrašivanje Rusije

Pečat

17. 11. 2018. u 12:15

Emanuel Makron je zatražio formiranje EU armije, ali je burna reakcija Donalda Trampa pokazala da će Evropljanima biti potrebno mnogo više hrabrosti i jedinstva da se otarase američke „zaštite“

SITUACIJA u Evropi počinje da podseća na predratnu. Neki bi dodali da su ratne operacije već započele, ali da se suprotstavljene strane još uvek ne sukobljavaju direktno. S jedne strane, to je lokalni konflikt na „liniji dodira“ NATO-a i Rusije u Donbasu, a s druge, sve češći i veći vojni manevri – gotovo na samoj granici Rusije. Ni Moskva više ne ostaje dužna. Njen državni vrh i Generalštab, osim što poslednjih godina ulažu ogromna sredstva i razvijaju najsavremenije borbene sisteme, preduzimaju i ozbiljne pripreme za rat protiv NATO-a. Više to niko i ne skriva – ni na Zapadu, ni na Istoku. I nedavno upozorenje kineskog predsednika Si Đinpinga svojim vojnicima – da moraju da budu spremni za oružani sukob – takođe svedoči da su se svetske prilike ozbiljno zaoštrile.

Pročitajte još:Makron: Važnija odlična vojna saradnja Francuske i SAD od Trampovih tvitova u kojima me napada

Razlozi za to mogu biti različiti, zavisi od ugla posmatranja. Zapadni analitičari, pobornici liberalne demokratije i advokati američkog „prosvetljenog hegemonizma“, rekli bi da su razlozi za militarizaciju Evrope i pripremu javnog mnjenja za sukob – ruska agresija u Ukrajini, planovi Moskve za stvaranje „pravoslavne imperije“ i udar na zapadne vrednosti. Drugim rečima, pošto Rusija „planira“ agresiju na Evropu, SAD i saveznici moraju to da spreče razmeštanjem „demokratskih snaga“, odnosno vojnih potencijala. Ili jednostavnije: pošto „znamo“ za agresivne ruske planove, učinićemo ono za šta optužujemo Moskvu da o tome razmišlja – okupiraćemo istok Evrope i doneti slobodu, demokratiju i blagostanje. Sve to lepo zvuči, izrečeno jezikom NATO propagande.

Pročitajte još:PORAZNA STATISTIKA AMERIČKIH RATOVA: Stotine hiljada mrtvih, milioni izbeglica

PROBLEMI U NEOBJAVLjENOM RATU

Ali nedavno završeni NATO manevri u Norveškoj „Trident Juncture“ otkrili su i drugu stranu najvećih vežbi zapadne alijanse poslednjih godina (50.000 učesnika iz 50 država). Norveške vlasti dobile su oko 500 tužbi tokom boravka uglavnom američkih vojnika alijanse. Najviše prijava stiglo je od farmera kojima su „oslobodioci“ tenkovima i borbenim vozilima pogazili njive i posede. Valjda Norvežanima niko nije objasnio „pravila ratnog stanja“, kao i to da sloboda ima svoju cenu. Zaboravili su, izgleda, da u slučaju sukoba, vojska ima pravo da uništava i konfiskuje sve što joj padne podruku, pa su tenkovi zalutali u oranje tek blago podsećanje na istinitost stare poslovice: „Ko ne hrani svoju vojsku, hraniće tuđu“.

Pročitajte još:Putin: Rusiju ne mogu zaustaviti sankcije

Nedavno objavljeni spisak „Biznis insajdera“ od 25 najjačih evropskih armija na to i ukazuje. Prva je Rusija, druga Francuska, a treća je Velika Britanija. Poslednja Belgija, iako ima godišnji vojni budžet od preko pet milijardi dolara, nema nijedan tenk. Zato Evropa iznajmljuje vojne potencijale od SAD, a to nije jeftino. U pravu je predsednik Donald Tramp kada zahteva od Evropljana da povećaju izdvajanja za odbranu, koja se zatim prelivaju u budžet SAD i na račune kompanija američkog vojnoindustrijskog kompleksa. Zato je francuski predsednik Emanuel Makron nedavno zatražio da EU formira sopstvenu armiju, znajući da bi u tom slučaju njegova zemlja postala glavna vojna sila i da bi uzela dobar deo „odbrambenog kolača“. Burna Trampova reakcija na ove ideje pokazala je da će Evropljanima biti potrebno mnogo hrabrosti i jedinstva da se otarase američke „zaštite“.

Da su američki planovi, suštinski, upereni protiv Rusije i njene potencijalne strateške saradnje s Evropom, ne treba mnogo pameti da bi se razumelo. To je, svojim rečima, objasnio i šef međunarodnog štaba NATO-a, general Jan Bruks. Kako je istakao, NATO će se suočiti s problemima u otvorenom vojnom sukobu s Rusijom, zbog slabe pokretljivosti i sporosti armija evropskih država. NATO general se čak nije ni ogradio da govori hipotetički. Za njega je sukob već počeo i on, kao vojnik, ukazuje na probleme u ovom neobjavljenom ratu. Da je ovo mišljenje već duboko ukorenjeno na Zapadu, vidi se i iz reči dva zvaničnika iz Norveške, zemlje domaćina manevara „Trident Juncture“. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg „umirivao“ je Moskvu rečima da države poput Rusije nemaju osnova da smatraju da alijansa, izvodeći vojne vežbe, želi da isprovocira neka uzvratna dejstva. Međutim, njegova koleginica, norveška premijerka Erna Sulberg, nedavno je u Berlinu ukazala ne neophodnost preduzimanja mera za „zastrašivanje Rusije“, kao što su, na primer, veliki vojni manevri. I kome sad Rusi da veruju – Sulbergovoj ili Stoltenbergu? Ili generalu Bruksu?

Ovom poslednjem je zvanična Moskva uputila oštru osudu, navodeći da je štetno da doliva ulje u vatru. Kako piše u saopštenju Vlade RF, „današnji dan diktira obema stranama neophodnost da se uzdrže od ovakvih izjava“. Osim toga, Moskva navodi da se iza bučne retorike šefa međunarodnog štaba NATO-a krije namera da se poveća finansiranje alijanse. „Evropa, slušajući reči predstavnika NATO rukovodstva, osetiće se nezaštićenom i sama će početi da govori o novcu“, ističe Vlada Rusije.

VAŠINGTON NUDI SVOJU ROBU

I tu, zapravo, dolazimo do drugog razloga za ovakvo zaoštravanje situacije u svetu. To je, svakako, novac. Suočeni s ozbiljnim ekonomskim teškoćama kojima se ne nazire kraj, i s enormnim uvećanjem zaduženosti država i kompanija na Zapadu, mnogi bi sada – poput kockara koji gubi – želeli da prevrnu sto s kartama. Svesni da će to dovesti do obračuna, nadaju se da će u opštem metežu njihovi protivnici izvući deblji kraj. I da će dugovi biti poništeni. U tome nailaze na podršku onih koji nemaju šta da izgube, jer su i sami dužni preko glave, kao i brojnih avanturista kojima su godinama pozajmljivali (tuđi) novac bez pokrića. Iako grubo predstavljena, ova slika možda najbolje dočarava aktuelni trenutak.

Gurajući Evropu u sukob s Rusijom, a sve više i s Kinom, Vašington može da bude samo na dobitku. Prvo, tako čuva i jača svoje političko, vojno i ekonomsko prisustvo u Evropi, što je ključno za opstanak SAD u statusu supersile. Drugo, time slabi i Evropljane, Ruse i Kineze, svoje najveće konkurente. Treće, nudi svoju robu, pre svega naoružanje i energente, kao i usluge – vojnu i političku zaštitu. Sve se to prodaje pod firmom slobode i demokratije, kao jedine brane retrogradnoj i agresivnoj Rusiji. I sve to zvuči dobro, dok uobičajeno zveckanje oružjem ne preraste u zlokobni zveket hiljada dugih cevi, tenkova i aviona, na samoj ruskoj granici.

Tada se iz NATO-a začude kada ruski predsednik Vladimir Putin poruči da će agresori biti poslati pravo „u pakao“ i da neće stići ni da se pokaju. Ili se veoma uvrede kada otkriju da su njihovi dži-pi-es sistemi na vežbi u Norveškoj masovno otkazivali, kao i nedelju dana ranije u Finskoj, pa i za to okrive Moskvu. Finski premijer Juha Sipila smatra da iza ovog „napada“ može da stoji Ruska Federacija. Jake smetnje na navigacionoj aparaturi, ako iza toga stvarno stoji Rusija, samo su mala demonstracija onoga sa čime bi se „spore i nepokretne“ evropske armije suočile u „otvorenom vojnom sukobu“ s Moskvom. To govori u prilog upozorenja iz ruske vlade da ne treba dolivati ulje u vatru.

PRETEĆA „UKRAJINSKA ISKUSTVA“

Oni koji žele da zastrašuju Moskvu trebalo bi da se prisete reči američkih instruktora iz Ukrajine, da ne bi i sami bili zastrašeni kada se s Rusima sretnu oči u oči. Amerikanci su izneli zabrinutost zbog onoga što su videli u Donbasu – rekavši da se vojnici zapadnih vojski nisu nikada součili sa tako nečim. Imali su u vidu ukrajinska iskustva u sukobu s proruskim snagama i da je neophodno da iz ovog konflikta izvuku ozbiljne pouke. Ako to izgovore ljudi koji su proveli godine u Avganistanu, Iraku i drugim ratnim žarištima, susrećući se s talibanima, Al Kaidom i Islamskom državom, onda se treba zapitati o čemu se radi.

Da li je to brzina premeštanja, opkoljavanja i iznenadnih udara koje su Rusi demonstrirali, ili je reč o tehnološkim dostignućima, poput pomenutog isključivanja komunikacija i dži-pi-esa? Ili sve to zajedno i još ponešto? Za hiljade ukrajinskih vojnika, pripadnika formalno osme po snazi evropske armije po rejtingu „Biznis insajdera“, koji su izgubili život u pokušajima da zauzmu Donbas protiv „primitivnih pobunjenika“, to više i nije bitno. Za Evropljane koji bi, misleći da su na bezbednoj razdaljini, hteli malo da „zastrašuju“ Ruse – još uvek jeste.

(Izvor: Bojan Bilbija/ Pečat)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije