ZAPISI IZ PARIZA: Bicikl

MEĐUNARODNI vašar umetničkih galerija raskrečio se od Velike do Male palate, podignutih za svetsku izložbu na rasponu dva, ona prethodna veka. Inicijalna postavka, na svoj način, još traje. Između, konceptualna klika skejtom izaziva Zemljinu težu; ispijaju se, bez vrtoglavice, česmovača i energetska pića; cvrče jagnjeće kobasice u Munirovoj užarenoj bakarnoj tepsiji koja visi u civilizacijskom vakuumu nad Mostom Aleksandra Trećeg.

Unutra, koloritna publika, smešljivi čelomršci, medijatori škole Luvra i plastični ključ za čitanje umetničkog dela. Aktuelna serija skulptura Filipa Majoa, o idolopoklonstvu ostvarenom smećem najrazličitijeg porekla, skeniranog i izvedenog u trodimenzionalnoj štampi. Đubre tako ulazi u funkciju umetnosti. Prava slika današnjice. Razotkriva našu privremenost i božansko klanjanje potrošačkom društvu.

Pročitajte još - ZAPISI IZ PARIZA: Punđa

DRVO i klupa za te zaljubljene konzumente, izliveni u bronzi. Bronza je trajna, hladna i skupa. Kontrapod večne i nepotkupljive ljubavi. Predstavlja, ipak, saznanje da će, samo u tom obliku, postojati i kada nas, ovakvih, više ne bude bilo.

Konglomerat koraka. Utihlih, sa Grimasa u bedi akrobata iz verizma Fernana Peleza, bezimenih figura u fotografskim situacijama Valeri Žuv i neinsceniranog bata prolaznika. Opora, mučna, surova, gruba egzistencija malih ljudi iz velike predstave obojenih iscrpljenošću i tugom, neuhvatljivost kontemporalnog objektiva i kreature u realnom prostoru.

Kretanje. Kompozicija koja se pomera, smišljeno izlazi iz postavke i ide s onu stranu banalnog. Svesno eksploatisan detalj naturalizma. Intimni trenuci nisu samo pokret, već čitava koncepcija. Fluks posmatrača, života i patnje. Likovi sada, likovi juče, likovi sutra. Svi smo danas inertni klovnovi u prebrzom spektaklu.

BRIŽLjIVO birani komadi istorijske i savremene moderne. Kompromis između kolekcionarske strasti, inovativnih principa i korpusa zanatskog rada. Umetnost istrgnuta iz konteksta. Mobilnost i komunikativnost. Svež dah, neopterećeno razmišljanje.

Idrakova i Kutanova mermerna alegorija iz niše trpezarije Gradske kuće, klasičnog likovnog vokabulara, žensko telo na antički način, ali savremenog, naprasitog i pomamnog gesta koji slavi novu republičku eru. Odvažnost Daluovih i Krosovih vaza za Manufakturu u Sevru. Kurbeov simbolični svet sanjarenja putenih ženskih tela u smeloj nasladi, kao prethodnica Postanku sveta. Jedna od prvih anonimih Parižanki u gipsu Emili Šatrus.

Gola tela, isplažen jezik, bele slike, lopte i sferični mehanizmi od drveta, stakla, čelika, tekstila i keramike. Voće uhvaćeno u zamku savremenih providnih iluzija. Zagrižaj kao pravi, bez ukusa i mirisa.

UMETNIK rastavio dva bicikla, pa ih ponovo sastavio. Sedla se, sad, kreću jedno ka drugom. I s dve guvernale, vučemo, uporno, u suprotnim vektorima. Na jednom samoća sudarenih leđa, na drugom komunikacija dovodi do kulminacije. Oba objekta neupotrebljiva u praksi. Kako god da krenemo u akciju, pedale će nas odvesti u apsurd. Uhvaćeni smo u zamku. Neuspeh je zagarantovan. Pesimizam u perspektivi.

Ispred palate, parkirani normalni bicikli kojima, zasada, nekud, do nove naredbe, ipak, može da se ode. Bar do Munirove vrele tepsije.