ZAPISI IZ PARIZA: Ćilim

ZVEZDANA prašina osipa se s tavanice pariskog potkrovlja u Ulici Irbena Leverijera, mahera za nebesku mehaniku, orbitalne zakone i računanje efemerida, obznanjivača Neptuna, ledenog džina sa njegovim aktivnim i vidljivim vremenskim obrascima, metonima egzoplaneta, imena rimskog boga mora, okeanske boje kao nepatvoreno nebo od pigmenata u dubini slike Bate Mihailovića.

Preda mnom, jedna od njih. Nepredvidljivom procedurom, naheren grad ispao iz širokog oka slikarevog. Neuhvatljiv potez, asketska apstrakcija svedena na lirsku suštinu. Iskušenje bez povodljivosti, inaćenje, zamišljenost i upornost. Džezer senzualnog zamaha, slikar razbarušenog duha isposnika usahlih obraza, i sam sišao sa ikone, beležnik huka večne tišine, računovođa Neptunovih vremenskih obrazaca, isparcelisao nebeski grad Laverijerovom astralnom geometrijom. Mlad i zelen, vidim kao krv crvene segmente stradalničkog slikopisa.

- Kakva krv, zar ne osećaš svu svetost radosti pirotskog ćilima pod nogama, na kome sve, kao na dlanu, opstaje? - podučava me, uzbuđen.

Otad sva likovna kretanja iz optimističke predostrožnosti odmeravam kroz ornamentiku đulova, narova, čenđela, vraških kolena i đavolčića iz rašmi autohtonih pirotskih tkalja, bez naličja, uvek sa dva lica.

Šetamo, jednom, po tom nikada do kraja istkanom ćilimu, čitavom dužinom beogradske Ulice kneza Mihaila, dok horizontalni gradijent iskače sa sinoptičke karte iz pravca Planetarijuma astronomskog društva i generiše ludu oktobarsku košavu koja u tesnac između zabata i secesijskih motiva nasumično sabija kadrove "Jesenje sonate" što se umnožavaju kao kovitlaci u koncentričnim krugovima pred rajskim vratima na Batinim platnima. S vetrom u leđima, plovimo kao otisnut katamaran pun ćudljivog vetra u širokom kaputima.

PROČITAJTE I:ZAPISI IZ PARIZA: Punđa

Ljut kao taj vetar, Bata odjednom zastaje. Sreo je onoga što mu je probušio sliku. Bogoradi, viče, maše rukama, zajapurio se kao jar pirotskih ćenara. Ključa u grotlu katranjače. Unosi se u lice, raspomamio se, podmladio, isprsio. Uskovitlao, krvavih pečata na čelu, kao Marsova peščana oluja. Šišti, sikće, škrguće zubima. Teško ga obuzdati. Pobio bi se, sad, tu.

Posle, usred Bergmanove jeseni, sedamo u beogradsko "Proleće". Istrošio je svu energiju, ispraznio se, izduvao. Neko, čini se beskonačno vreme, nepomično gleda u onu nevidljivu tačku koja heri njegovu sliku da bi uvek stajala pravo. Dugo osmatra dubinu nemira koja neprestano titra u organizmu platna i unutrašnjem stanju njegove svesti. Vraća mu se raspoloženje. Pa mi kaže:

- Zvali me ovih dana iz policije. Neko falsifikovao moje slike. Hoće da ih prepoznam. Ko će tu da se snađe? Oca mu mangupskog, dobro slika! Meni izgledaju isto. Nema tu neke razlike.

Nedostaju samo čenđeli, đulovi i vraška kolena.